УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

среда, 26. јун 2013.

(Готје) СУОЧЕНИК СА БЕСКРАЈЕМ /Владимир ЈАГЛИЧИЋ


 
Поглед са Бењиног брда према Пеку (Лакомици). Мишљеновац. 22. јуна 2013. Снимак "Заветине"
Теофил Готје био је по природи свога дара песник и романописац, а по невољи новинар и публицист, каже Готјеов преводилац Дане Смичиклас. Додајмо да је Готје у младости желео да постане сликар. Сликар, ипак, на срећу лепе књижевности, није постао.
У француску књижевност Готје је ступио као правоверан романтичар. Касније, његова поетика ближи се ларпурлартизму. Овом књижевном правцу Готје је кум. Он је творац формуле "уметност ради уметности", коју је беспоштедно бранио и спроводио у својим делима. По Готјеу, уметност не брине о захтевима морала, саосећајности, политике. Облик је све. Умирући, Готје је говорио да, када човек одлази, неповратније од свега нестаје његов глас. То није случајна жаоба: глас је израз онога што се жели рећи - форма којој се песник клањао. Наравно, од уметника се не тражи љуштура шкољке, без бисера. Облик је врховни међу песничким захтевима онда кад песник има шта важно рећи својом песмом. Тада облик постаје пресудан путоказ трагаоцима за лепотом, циљем песничког путовања. "О, Лепото, ми смо рођени само да бисмо те волели, и да бисмо ти се на коленима клањали, ако те пронађемо: да бисмо те по свету вечно искали, не будемо ли срећне руке у тражењу", каже главни јунак његовог романа "Госпођица од Мопена". У предговору за исти роман, Готје је још одсечнији: "Истински је лепо само оно што не може да служи: све што је корисно, ружно је. У кући је најкориснији клозет".
Нетрпељивост према свакодневним потребама и ситним удесима, доносила је Готјеу "усамљеност у гомили" - позицију из које песник презире руљу, мада не може без њених задивљених погледа. Бројне су изјаве песникове надмене туге у којој је градио азил за своју изузетност. "Живим усред гомиле у најјаднијој усамљености", писао је, ужасавајући се робовања дужности. "Не могу да видим оно што јесте због сталног гледања у оно што није, и моје око, тако осетљиво за идеал, потпуно је кратковидо за стварност..." "...Ја сам човек доба Хомерскога. Свет у којем живим није мој свет, то је друштво у које се уопште не разумем!"
Антички схваћена Лепота, и побуна против хришћанског ограничења љубави, редовни за романтичаре, ни Готјеа нису миомишли. Чежња за љубављу његов је врховни Бог чије је порекло у природној потреби полова за спајањем. Песник покушава становати у некаквој чистоти, у којој обичне стваре добијају чудесна својства, а чудесне постају свакидашње. "Кад пожелим да пружим руку, а рука ме послуша, то ме одиста зачуди, тако да често остајем потпуно забезекнут". Готјеу су потоњи критичари пребацивали да је поезију ослобађао дубине и, уопште, мисаоних садржаја, да предност даје нарацији и опису. Лако уживање у игривим речима, тако карактеристично за део француске књижевности, међутим, пре је особеност Готјеове прозе, коју одликују бескрајни низови танчина и описи ликова, природе и архитектуре здања. Уз то, касни Готје се понешто мења: уз дивљење за католичку архитектуру, посебно за катедрале, као да се и његов однос према хришћанству променио. Више је религиозних песама, а Христово име, као "спаситеља света" чешће је присутно. Призор из песме "Свети Кристофер из Еције" у којем див, налик на античког атлетичара, једва у наручју држи дете-Исуса, могао би се и симболички схватити као заокрет ка хришћанству.
Од Готјеових романа, знаменити су пустоловни "Капетан Фракас", у којем је, по Алберу Тибодеу, "братски разумео песнике из доба Луја Тринаестог", "Роман мумије" где се, на начин како ће се у прошлост враћати Флобер, Љесков или Борхес, вратио у стари Египат, покушавши да докаже да је египатска цивилизација "имала смисла за вечност", као и "Госпођица од Мопена", у којем је изразио свој уметнички завет, чежњом за љубављу и савршенством једног уметника који "морал жртвује лепоти" (А. Тибоде). Уз ова три, Албер Тибоде вреднијим од осталих сматра Готјеов роман "Фортунио", "роман сна о богатству, сладострашћу и лепоти".
Такође, познатије од осталих су Готјеове новеле "Крвава арена" са радњом у осунчаној Шпанији, где су љубав, смрт и храброст сплетени у неразмрсив чвор, и "Чудотворац", фантастична новела о метемпсихози, у којој је храбро устврдио да су "воља и страст једино што постоји на свету".
Уз поезију и прозу, Готје је писао путописе, фељтоне, новинске чланке. Неке је потписао заједно са Жераром де Нервалом.
Мемоаре, под насловом "Историја романтизма" започео је 1872. године, али је њихово објављивање, у наставцима, прекинула смрт. Од пропасти Царства 1870. године њега, у Републици, гледају са подозрењем. Више не сарађује у елитном "Монитеру", већ у трећеразредном "Бјен публику", где је слабо плаћен.
"У овим годинама", констатује, "поново постајем потрчко".
"Једног дана, већ на крају лета, пожелео је да баци последњи поглед, и предузео пут, са својим зетом Бержераом, ка углу Трга Роајал, где је живео око 1830. године. Приближавајући се, он се ућутао, и Бержера је поштовао то свечано ћутање. Доајен Младе Француске гледао је, дуго, угао двеју кућа... Када је имао двадесет година, са тог прозора је довикивао Виктора Игоа који се нагињао над онај други прозор", пише Алфред Бошо.
Оно по чему Готјеа данас највише памте, јесте дело по којем је за живота био мање познат: збирка песама "Емајл и камеје". Готјеова поезија је кула у коју се песник затворио, прогласивши тај напор једино достојним, без обавезе да икоме ишта објашњава. "Утилитаристима, утопистима, економистима, сенсимонистима и прочима који га буду питали "шта то значи", уметник ће одговорити: то значи да се први стих римује с другим, кад рима није рђава, и тако даље. Чему служи? Служи Лепоти. Зар то није довољно?"
Не би било довољно да не знамо за високо место које песник, по уверењу овог "непогрешивог мајстора и савршеног чаробника француског језика" (Бодлер), баштини у поретку ствари. Теофил Готје имао је смелости, и права, да дослути: "Бог можда није ништа друго до први песник на свету!"
Можда је Готјеов свет мањи од света Игоовог, Бодлеровог, од Вијоновог или Ронсаровог. Међутим, свет је то који је стварао један Бог.


Нема коментара:

Зз

Зз
ВИЛИНСКА ПЛЕТЕНИЦА (Водена пећина) ПАМУК ~ Non, Je ne regrette rien