УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 16. децембар 2014.

РОБЕРТ МЕЗИ (1935), ПАУН М. ПЕТРОНИЈЕВИЋ (1936 – 1962), АЛЕХАНДРА ПИСАРНИК (1936 – 1970),МАРИН СОРЕСКУ (1936 – 1996),ДАЛИА РАВИКОВИЧ (1936 – 2005),АНТОНИО ПОРПЕТА (1936),МАРИЈА ЧУДИНА (1937 – 1986),ЖИВОДРАГ ЖИВКОВИЋ (1937 – 2002), АЛЕКСАНДАР СЕКУЛИЋ (1937 – 2009)

   (Из антологије НИСУ СВЕ БОЛЕСТИ ЗА МЕНЕ / Миљурка Вукадиновића/ Душана Стојковића)
______________________________

РОБЕРТ МЕЗИ (1935), САД


МРТВАЧНИЦА


Уоколо мртвачнице задах
Смрти био је одсутан. Могао си чути
Само побуњено цвијеће, мирисни запах
Опипљив као цват, нанесен у лице,
Да буде згњечен и савладан – као да је трава
На том мјесту већ прекрила носнице.

Зумбули, делфиније, перуника, заставе љета
Што гњече зрачно јутро и вече до металног тијеста
Бесмртности, ил ширећи своја тајна мјеста
За пчелињу жудњу, топле и воњајућ лијено
На вино, већ умирућ млохаве латице
Њишу се лагано, трпећи на себи пчелиње тијело –

Нек сасијеку цвијећа. Нек буду бијела
И златна, и жарна, и нек буду
Набацана преко мртвог тијела
Што чека да буде положено. Да буде нерођено,
Нешто пупа из њих у мрачном махагонију –
Блиставо попут трна, порубљено.

            Превео с енглеског Хамдија Демировић


ПАУН М. ПЕТРОНИЈЕВИЋ (1936 – 1962)


ВЕРОВАЊЕ


Нећу умрети, знам да нећу,
оздравићу, изненадно:
у време када тићи лећу
и не буде хладно;
кад пчеле у цвећу
затраже меда гладно,
свакако тад оздравићу
полетећу изненадно.


АЛЕХАНДРА ПИСАРНИК (19361970), Аргентина


НИШТА


Вјетар умире у мојој рани.
Ноћ проси моју крв.
Страх

У јеци мојих смрти
још има страха.
Знаш ли ти о страху?
Знам о страху када кажем своје име.
То је страх,
страх с црним шеширом
који крије штакоре у мојој крви,
или страх мртвих уста
који пију моје жеље.
Да. У јеци мојих смрти
још има страха.

            Превео с шпанског Јусуф Али Хећимовић


МАРИН СОРЕСКУ (1936 – 1996), Румунија


САМОЋА


Крај узглавља болесника
Једино јастук –
Подигао је главу с њега
И, као да га први пут види,
Упита:
– Дође ли и ти да будеш ту
Са мном, мој јастуче?

– Да!
Треба неко да буде ту, крај тебе
У овим тренуцима,
Јер болан си веома.

2. 11.1996.


СТАНИ


Стани!
Јекнула је душа,
Стани, да сиђем доле!

Доста ми је тог залудног посла,
Толиких одредница, обавеза и закона,
Био сам створен да будем слободан.

– Не могу стати,
Одговори му земља
(Земља из мене изнутра)
Сиђи из свога хода,
Ако ти пруже руку
И то учини сада,
Кад скрене према
Мучнини и блату.
Сиђи доле на небо,
Животни мој друже,
Узећу те на повратку,

2.11. 1996.


НАСТАЊЕНА ЏИГЕРИЦА


Осећам крила орла
Док пружам крајеве моје џигерице;
Осећам му канџе,
Осећам гвоздени кљун,
Осећам му џиновску глад за животом,
Његову жеђ за летом
Са мном у канџама
И – летим.

Ко то каже да сам у ланцима?

2.11. 1996.


МОСТ


Балансирам по нечему веома клиском,
На једној врсти опасног моста
Којим прођоше стрепње
Неког ужасног вртлога;
То је мост између ничег и нечег
Којим и нисам желео проћи.

Никада нисам учинио
Толико неуредних покрета
Који су налик на молитву, опомену, очај.
Звоним бачен у небо
И између одјека
Враћам се свести,
Бацају ме изнова,
Никада нисам био тако уплашен.

– Сиђи доле са те замишљене
Линије, 
Зар не видиш да је све окончано?
Бачен сам, пузим, главом ударам о зидове,
Ослањам се, вешам се,
Дигнем се.
– Нисам знао да је живот
Замишљена линија, кажем.
Муке ме претварају у играчку,
На клиској дасци, између земље и неба.
Како је далеко сада за мном колевка,
Од истог дрвета као и мост што је,
У којем ме је мајка, уз песму и плач,
Учила космичком ритму
Који сада губим:
Нани! Нани!
– Зашто ми ниси рекла да је живот
Замишљена линија.
Мајко?

2.11. 1996.

            Превео с румунског Адам Пуслојић


ДАЛИА РАВИКОВИЧ (19362005), Израел

           

ИЗ ДАНА У НОЋ



Сваког дана будим се изнова из сна
Као да је последњи пут.
Не знам чему се надам
И можда је јасно да ме ништа не очекује.
Пролеће што долази исто је као оно што је прошло.
Знам какав је април
О томе не размишљам.
Не примећујем границу између дана и ноћи
Само је ноћ хладнија
Али је тишина иста.
Ујутру чујем гласове птица.
Лако тонем у сан
Од љубави за њих.
Он, што ми је драг, не налази се овде
И можда се уопште не налази.
Прелазим из дана у дан
Из дана у ноћ
Као перо
Што птица не осети кад јој одлети.

            Превела с хебрејског Ана Шомло


АНТОНИО ПОРПЕТА (1936), Шпанија


ЛУДА


Народ се подсмевао
његовој трапавој прилици зазјавала,
унезвереном шарању његовог погледа,
зими смештеној у његов шешир.
Народ се смејао
борби ваздуха с његовим рукама,
његовим тешким ципелама покојника,
смерној охолости његове срџбе.
Био је само луда, онако, без имена,
као неки бесмислени ветар на улици,
као парче неочекиваног сунца.
Народ се смејао
ишао је од парка до парка, пратећи
путању птица.
Звучним речима
објашњавао је својој сенци.

            Превео с шпанског Радоје Татић


МАРИЈА ЧУДИНА (19371986)


Не, не могу у овоме свијету...


Не, не могу у овоме свијету
у коме се плач чује,
повијене главе мирно стајати,
а да се не стидим жалости која долази.

Како је отровано његово велико срце.
Вјетар кроз њега пролази,
свјетлост у њему нема ону сјенку
времена којег се њежно сјећамо кад одлази.

Ни наше сјенке нису сјенке
оних правих високих младића из племена,
оних правих витких таласа
који су дошли из вода нетакнутих.

Бол се на камену хлади,
само да га ово срце не превари,
да се врата љепота
у сјенци цвијећа не затворе.

Али затворит ће се.
Отров ће у дјечја чела полако улазити.
Не, не могу у овоме свијету
бити мирна, ни спокојна.


ЖИВОДРАГ ЖИВКОВИЋ (1937 – 2002)


ОБРЕД


Све тежи смрти. И врт заспо у смирају
И у његовим крошњама рој звезданих коштица
И плодови меки што у мени јужно падају
Ако само померим руку, сјај ми запали сенку лица.

Ал` вече је тешко. Дубови мокри и снени
И нема у жилама оне раскошне позлате;
Скоро ће време сна. Душо, сад тихо свени
Нек се место тебе опијају свим душе непознате

Јер свештени час је то. Тежња смртника
Да наслуте у лишћу траг оних што одоше
Пре нас у тмину. О, зар заиста не могоше
Да их замисле сасвим ослобођене земног лика

У мени вече се злати. Ал` ме се његов сјај клони
Не знадох да се густином ноћи све опило
И да се за трен у шум претворе чак и они
Што су викали у светлој зори... Све се скрило.


АЛЕКСАНДАР СЕКУЛИЋ (19372009)


АНЂЕО У ЛАБОРАТОРИЈИ


Ја прецизно мерим
на малим теразијама
али ја нисам
мерач правде
ја сам мерач
фикције, одраза
параноје,
шизофреније
депресије, меланхолије
како кад
а колико може
анђео у лабараторији
палог анђела
да буде срећан


ТЕЛЕФОН ИЗ ГРОБА


Као усред лета крици
варљив мир се разби,
звекну соба:
"Будите на линији,
(рече глас на жици)
сачекајте мало,
имате везу из гроба?!"

Видех кроз кабл
све до другог краја,
преко стубова
година многих,
груб и таман брат завичаја
зове престоницу
из слика убогих.

О зар може ишта
без гласа и трага,
ко кроз биљне цеви
да се пење мноме,
и још да ми буде
и размах и снага!

Тамо су дуга чекања у тами,
овде је час жар под ногом...
Тако оседех ко у вучјој јами,
поред телефона,
у нејаву строгом.

Хало, ко је тамо?
Како без номена?
Не можете се сетити више...
Каква је то код вас
одједном дубока промена!

Нема лика
ђаво бео
удавио га у води: сну.
Шта се десило, куд се део?
И сад га негде
тражи по дну.

Нема ни облик,
ни светло одело.
Заборавио је путељком шетње.
Шта га је, уистину, то омело
да не пролута у вече летње?

Штавише, нема
ни плућа, ни срца,
нема ни јетре,
ни пресјајног ума,
нема ни дугова
да у њима грца.
како вас то боли
живот одсечени?
Како то да појме
кости ваше пуке!
О, ви сте у праву,
и страшно искрени:
ко што живог боли
који нема руке?!

Али то је много
и за једног гроба,
тада се, заиста, дешава чудесо:
као што избије трава у недоба,
на вама порасте, опет, ново месо!

И ветар вам јужни
улази у груди,
прође кроз танке
воћке у мраку, љуља их збуњен
тек да их пробуди,
кад с ужасом схвати:
упао у раку!

Зар сте неосетни
ко свирала проста,
(кроз коју неко извија у звуке)
али ако све
прах и сена поста,
чујем из ње
све ваше јауке!

Каква је то музика...
бура... смех...
Неко се речима вашим противи?
Зашто сте уздахнули тако: ех!
Шта велите:
прекидају вас живи!

Можете ли гласније?
Не вреди...
Неће...
као да путује линијом трулом
Да ли ме чујете:
покушајте с нулом?

Али посве лежи слушалица мирно.
Закочено. Све је светом стало.
С ким сам говорио
кад је нисам дирнуо?
Узалуд је подижем:
Хало!
Хало!
Хало!


СИФИЛИС


У то време
На ивици безнађа
што је неспојиво
са Комунистичким манифестом
а тобож платформа
за самоубице

више него таленат
књижевном великану
фалио је сифилис

У то време
као у данашње сида

Свеједно што се Сиорану
мозак распадао
од белих бдења

од ноћних шетњи
по празном Сибиру
ум помрачио

А причали су о неком Србину

Није оставио никад
књигу у металном повезу

али је неком алхемијом
онаније и упорности
живео у распадању

до лаката као Бодлер

и дан данас тако живи


КИЛАВА ПОСЛА


Пет шест,
И седам осам
Бабица са брадом,
Тискају прсте
У светли дроб матере.
Педесет, шездесет,
осамдесет и деведесет
кухињских прстију
по утроби матере рију.
Бабица козица
Са тупим парложцима
За царски рез је недвојбено.
Девета бабица их
од килавог посла одвраћа.
Све бабице на броју
девету сматрају
за прекобројну.
И седма већ за главу хвата,
Шеста ће  ноге да ишчупа,
Пета котао приноси
За нерођено да се окупа.
       =  извор:

Миљурко Вукадиновић & Душан Стојковић
НИСУ СВЕ БОЛЕСТИ ЗА МЕНЕ
(Антологија песама о болести, болницама, болу...) , Београд 2013.

Зз

Зз
ВИЛИНСКА ПЛЕТЕНИЦА (Водена пећина) ПАМУК ~ Non, Je ne regrette rien