УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

петак, 23. октобар 2015.

Дивља свиња у центру Ниша

И то је данашњи Београд!



Стадо коза шетало посред Устаничке! 
НЕСВАКИДАШЊИ призор разбудио је у четвртак ујутру, нешто пре осам часова, Београђане који су се нашли у Устаничкој улици. Стадо коза мирно је брстило на тротоару недалеко од окретнице аутобуса 31 и 17, не обраћајући пажњу на збуњене суграђане. Они који живе у овом делу Коњарника, тврде да се овај инцидент не догађа први пут, а знају и ко је власник животиња. 
Више од десет јарчева, коза и тек рођених јарића, послужило се без пардона лишћем и зеленишем око ограда на парној страни једне од најдужих коњарничких улица. Наочиглед забезекнутих пролазника, свој доручак завршавали су полако, пажљиво бирајући састојке свог оброка. Староседеоцима овог насеља ова слика већ је дозлогрдила, јер се деценијама уназад боре са Радивојем К., власником фарме смештене у Улици Ребеке Вест, паралелној са Устаничком.
- Ово је симпатично само онима које кроз овај део града наведе случајност или пут до посла - љутито каже Тамара, која живи у истој улици где се налази фарма. - Козе нису ништа наспрам тога када на улицу изађу коњ или теле!
Безбрижно стадо лако је могло да направи саобраћајни хаос, па чак некога и да повреди. Ипак, чинило се да ове козе савршено знају путању, од штале из које су изашле па до комшилука. Њихова потрага за храном овог пута прошла је без инцидента.
- Са власником фарме имамо велики проблем - каже Војислава Ћ. - Пријављивали смо га безброј пута, али изгледа да за њега нема казне. Он се бави продајом стоке, тако да на свом имању има коње, магарце, краве, свиње, а сада и козе. Када је низак ваздушни притисак цео Коњарник смрди, а о летњим температурама да и не говорим.
ВЕПРА ХВАТАЛИ НА НОВОМ БЕОГРАДУСЛУЧАЈ залуталог дивљег вепра у једној новобеоградској гаражи, прошле године насмејао је скоро цео град. Осим полиције, у хватање животиње укључили су се и ловци. Међутим, вепар је скочио кроз прозор и побегао у правцу хотела "Југославија", а затим се вратио до Лида одакле је и дошао.
Пре четири године одбегли коњ са ове фарме умало није усмртио двоје људи, управо у Устаничкој, на углу са Улицом Војислава Илића. Само неколико дана након ове несвакидашње незгоде, суграђани су били шокирани када су на истом овом месту угледали магарца, а 2013. - теле!

ПРОТИВ ВЛАСНИКА СЕ ВОДИ ПОСТУПАК
ИЗ Општине Звездара рекли су нам да се против власника коза Радивоја К. води поступак у Комуналној инспекцији.
- Само једном изречена му је казна у износу од 5.000 динара. Остали поступци су обустављени због застарелости или јер је странка била недоступна суду - рекли су нам из Општине.

ПРОПИСИ, ПРОПИСИ
НА територији Општине Звездара, копитари, папкари, перната живина и кунићи могу се држати само у деловима насеља који су ван граница Регулационог плана - у Миријеву, Малом Мокром Лугу и Великом Мокром Лугу.


Стадо коза шетало посред Устаничке! | Београд | Novosti.rs

недеља, 27. септембар 2015.

Сајам књига у знаку Русије



ЈУБИЛАРНИ, 60. Међународни београдски сајам књига биће отворен у недељу, 25. октобра, и трајаће до 1. новембра, под слоганом "Шта би било да није било", саопштили су организатори у петак у Скупштини града.
Своје књиге представиће више од 450 излагача из Србије и иностранства, а овогодишње издање Сајма обележиће Русија, њена култура, књижевност и писци, у улози почасног госта. Најављен је долазак познатих и награђиваних руских аутора Павела Басинског, Сергеја Бељакова, Бориса Јевсејева, Едуарда Веркина, Виктора Јерофејева, Сергеја Лукјањенка... Централно место у руском програму заузеће тема православља, а публици ће први пут бити представљена књига Славенка Терзића, амбасадора у Русији, "Стара Србија. Драма једне европске цивилизације".
Сајамске трибине биће посвећене јубилеју ове манифестације, затим 80. годишњици рођења Данила Киша, веку од рођења Бранка Ћопића, 120. годишњици Милана Кашанина, 140. годишњици Бранислава Петронијевића, руско-српским књижевним везама, Чарлију Чаплину...
У оквиру пратећег програма биће први пут организован Фестивал стваралаштва младих аутора.
Цене улазница остаће непромењене у односу на прошлих шест година - појединачна улазница биће 250, групна 150, а породична улазница 600 динара. Сајамске хале биће отворене сваког дана од 10 до 21 час.




Сајам књига у знаку Русије | Култура | Novosti.rs

среда, 23. септембар 2015.

Воденичарско брашно....


Уз жељу да се воденичко коло окреће
годинама и вековима, јуче је у Марковој Цркви, на обали реке Топлице,
одржан трећи Сабор воденичара Србије. Окупило се седамдесетак воденичара
и помељара из свих крајева Србије, а ове године, први пут, на сабору су
биле и њихове колеге по занату из Чајнича у Републици Српској.



Покрај знамените Кумове воденице на Топлици, десној притоци
реке Колубаре, додељена су мајсторска писма онима који су од
прошлогодишњег саборовања до сада стасали у овом, доскора заборављеном
занату.

- Српске воденице су најзначајније тековине наше
прошлости и заложног права на сопствену историју - рекао је отварајући
сабор Живорад Бојичић, председник Општине Лајковац. - Саборовање
воденичара има свој дубок смисао, као залога и упориште једног од
најплеменитијих заната и смотра народног духа и српске традиције.

Најмлађи
воденичар у Србији, Ђорђе Павловић (15) из Маркове Цркве, и јуче је
засукао рукаве у Кумовој воденици, у којој ујам узима већ пет година.
Овладао је безмало свим тајнама овог заната, којим ће се бавити и даље,
иако је уписао први разред Средње пољопривредне школе у Ваљеву...

СЛАВА -
Први пут, ове године, воденичари обележавају своју крсну славу, Малу
Госпојину, а надамо се да ћемо се, убудуће, сваке године, 21. септембра,
окупљати у Марковој цркви - каже Милан Павловић, председник Друштва
воденичара Србије. - Поносимо се што смо, за кратко време, успели да
воденичарски занат отргнемо од заборава. Многе оронуле воденице широм
Србије се обнављају...
- Није напоран занат, јер га волим - каже Ђорђе.

-
Кад сам био млађи, док су моји другови играли фудбал, ја сам време
проводио у воденици. Међутим, многима од њих свидело се шта и како
радим, па су својим очевима говорили: "Тата, купи ми воденицу."

Др
Раде Јовановић, стручни саветник у Институту за примену науке у
пољопривреди, сматра да су воденице прави пример руралног развоја и
одрживости.

- Кукурузно и пшенично интегрално брашно самлевено у
воденици враћа се на трпезе, као вид здраве хране - каже др Јовановић. -
Поготово што је кукурузно брашно одлично за исхрану особа алергичних на
глутен. Уз одговарајуће сертификате, воденичари би своје производе
могли да пласирају на тржишта ван Србије.

Ове године, први пут на
сабору учествовали су и воденичари из Републике Српске. Овај занат,
кажу, готово је нестао на просторима лево од Дрине.

-
Мало људи посвећено је очувању воденичарског заната у Републици Српској
- каже Дарко Ћаћић, власник век старе воденице на реци Јањи у Чајничу. -
Некада, на реци Јањи, било је стотинак, а данас постоје само три
воденице. Међутим, много више воденица постоји и ради у Босанској
Крајини.







Воденичарско брашно опет сви желе | Репортаже | Novosti.rs

понедељак, 21. септембар 2015.

Шеф царинске испоставе Батровци Ненад Вукчевић рекао је Танјугу да је од поноћи ступила забрана и да царина и полиција Хрватске не дозвољавају улаз камиона, док се путнички саобраћај нормално одвија

Камиони са кварљивом робом заглављени на Батровцима

Фото Танјуг/З.З.
БАТРОВЦИ – На граничном прелазу Батровци - Бајаково данас је колона камиона дуга око седам километара због потпуне забране уласка камиона из Србије у Хрватску, а међу њима је велики број са храном и другом кварљивом робом.
Станица граничне полиције Батровци, на прелазу са Хрватском, и даље нема информација колико ће на том прелазу трајати забрана теретног саобраћаја из Србије у Хрватску. Путнички саобраћај нормално функционише на улазу и излазу из Хрватске, као и теретни на улазу у Србију.
Са друге стране, камионџије, од којих неки чекају да уђу у Хрватску још од четвртка, су извештачу Танјугу рекли да никада до сада ниједан гранични прелаз за њих није био на тај начин затворен и постављају питање какве они везе имају са избегличком кризом и због чега онда трпе штету.
Колона камиона почиње од наплатне станице Шид, која се налази у близини прелаза Батровци.
Шеф царинске испоставе Батровци Ненад Вукчевић рекао је Танјугу да је од поноћи ступила забрана и да царина и полиција Хрватске не дозвољавају улаз камиона, док се путнички саобраћај нормално одвија.
Фото Танјуг/З.З.
Колона је раније била дуга 10 километара, али је на појединим деловима сабијена у две саобраћајне траке, рекао је Вукчевић додајући да је колона дуга око шест до седам километара.
Он је истакао да су возачи камиона, који имају налоге да морају да пређу тај гранични прелаз, приморани да чекају и да за њих нема другог решења, док се поједини, који немају те налоге, окрећи и иду ка спрско-мађарској граници на Хоргошу или неком другом прелазу.
„Саопштење хрватских колега је било да су теретни саобраћај обуставили због безбедности и избегличке кризе”, рекао је Вукчевић и напоменуо да на прелазу Батровци нема избеглица.
Он је истакао да српска царина не може ништа да предузме, с обзиром да је хрватска страна затворила прелаз, као и да се тако нешто - да камиони толико чекају, није догодило од 2006. године када је реконструисан прелаз Батровци.
Командир станице граничне полиције Батровци Ђорђе Борђошки рекао је да од синоћ нису добили никакве информације о дужини примене мере коју су донели погранични органи на прелазу Бајаково.
Он је новинарима казао да за сада нису предвиђени никакви састанци са хрватском граничном полицијом који се, иначе, одржавају по потреби или када једна страна то захтева.
„Пратимо ситуацију, неки конкретни разлог зашто је прелаз за теретњаке затворен нису дали „, рекао је Борђошки додајући да се ипак може рећи да главни разлог безбедносне природе.
Возач првог камиона у колони, који чека испред рампе на прелазу Бајаково Стефан Ивковић из Београда рекао је Танјугу да вози алуминијумске профиле из Београда за Ријеку, као и да чека око 24 сата.
„Синоћ је било страшно када сам први стао ту и када су нам рекли да чекамо. Ништа се још не зна”, навео је Ивковић.
Он је истакао да је знао да ће бити гужва и да се добро припремио па је понео довољно воде и хране, али да не зна како је возачима из Турске и Бугарске који већ дуго путују.
Фото Танјуг/З.З.
Војкан Петковски из Куманова вози робу из Скопља за Италију, рекао је да је обустава теретног саобраћаја срамота за хрватску државу.
„Шта смо ми шофери криви? Што смо ми шофери толико понижена нација? Где су избеглице? Нема ниједног. Шта ми имамо са њима, када они иду аутобусима и возовима”, упитао је Петковски.
Истакао је и да не разуме зашто због избегличке кризе трпе возачи и фирме за које раде, као и да многи од њих у колони немају воду, нити могућности да иду у тоалет.
„Око 50 сати сам овде, колико возим ово никада није било”, закључио је.
Молнар Фелика из Сивца је навео да ни њега неће да пусте да пређе у Хрватску иако вози робу за тамошњу фирму.
Он је додао да је неколико минута пре поноћи прешао српски прелаз Батровци, али да није успео да пређе хрватски прелаз Бајаково, као и да је на границу дошао јуче око 13.30 сати.
„Сада сам питао и рекли су ми да могу да ме држе и до недеље”, рекао је Фелика који превози сојино уље.
Иначе, група од око 20 миграната је дошла на прелаз Батровци, а како су рекли извештачу Танјуга, чекају аутобус којим ће бити пребачени до Шида, одакле ће покушати да уђу у Хрватску.
Младић из Сирије Казам рекао је да су у тој групи углавном Сиријци, али и да има Ирачана, као и да се он упутио ка Великој Британији или Немачкој.
Он је претходно био у Београду, а пре тога у Македонији, Грчкој и Турској.
Прелаз Батровци је био једини гранични прелаз са Хрватском преко којег су камиони могли да уђу у Хрватску, док су остали раније затворени.
Љајић тражи хитну реакцију ЕУ због хрватске блокаде
Потпредседник Владе Србије и министар трговине, туризма и телекомуникација Расим Љајић данас је од комесара за проширење и суседску политику Европске уније Јоханеса Хана затражио хитну реакцију ЕУ, због забране уласка камиона из Србије у Хрватску.
„Царински и полицијски органи Хрватске без икаквог основа и уз флагрантно кршење Споразума о стабилизацији и придруживању између Србије и ЕУ, већ читав дан не дозвољавају улазак камиона са робама из Србије у Хрватску”, упозорио је Лајић у писму Хану.
Хрватска је као чланица Европске уније, написао је Љајић, дужна да поштује све одредбе Споразума о стабилизацији и придруживању између Србије и ЕУ, и зато наша земља очекује реакцију Брисела у циљу што хитнијег решавања овог проблема, саопштено је из Љајићевог кабинета.
Љајић је у писму истакао да су колоне камиона из правца Србије на граничном прелазу Батровци - Бајаково, који је једини био отворен за теретни саобраћај између Србије и Хрватске, дугачке и по 10 километара.
Он је упитао надлежне у ЕУ ко ће надокнадити огромне штете које због ове блокаде трпе српска привреда и извозници, узимајући у обзир да је велики део роба у заустављеним транспортима кварљив и са кратким роковима употребе.
Потпредседник Владе Србије додао је да су оваквом, како наводи, неразумном одлуком хрватских институција, нарушени и основни принципи Светске трговинске организације, чија политика почива на слободи кретања роба и услуга, као најважнијим начелима.
„Потпуно је зачуђујуће да Хрватска своју одлуку правда разлозима безбедносне природе и мигрантском кризом, са којом се суочава и наша земља, па никоме у Влади Србије није пало на памет да због тога затвара границе, спречава нормално одвијање саобраћаја, зауставља проток роба и услуга и нарушава основна начела на којима почива слободно европско тржиште”, навео је Љајић.
Србија је чврсто опредељана за политику очувања регионалне стабилности и добросуседских односа, рекао је Љајић, који очекује од свих осталих да се руководе истим принципима.
Отварање прелаза кад Србија престане да шаље избеглице
ЗАГРЕБ – Хрватски министар унутрашњих послова Ранко Остојић изјавио је данас да ће гранични прелази према Србији, сем на Бајакову, остати затворени све док Србија не промени политику према којој избеглице преусмерава само у Хрватску.
Остојић је навео да је основни разлог одлуци о затварању прелаза политика Београда.
„Отворен је гранични прелаз Хоргош, али они и даље све избеглице преусмеравају према Хрватској. Желимо да се то промени”, рекао је Остојић, преноси портал „Вечерњег листа”.
„Технички се гранични пријелази могу отворити за сат времена, али претходно Србија мора да промени политику према којој избеглице преусмерава само у Хрватску”, истакао је Остојић током посете Прихватном, шаторском центру у Опатовцу.
До сада је у Хрватску ушло близу 30.000 избеглица, у привременом прихватном центру у Опатовцу налази их се тренутно око 2.450, док је око 500 избеглих кренуло према граничним прелазима, подаци су Министарства унутрашњих послова Хрватске.
Танјуг објављено: 21.09.2015.  у Политици

субота, 27. јун 2015.

ДОМАНОВИЋЕВСКА ПОЕЗИЈА СРБЕ ИГЊАТОВИЋА / Душан Стојковић

ДОМАНОВИЋЕВСКА ПОЕЗИЈА СРБЕ ИГЊАТОВИЋА*

Згодило се да се поетика четворице досадашњих добитника „Ђуриног
шешира“ максимално разликује. После игривог, авангардног, незаборављено
клокотристичког, темом метафизички уозбиљеног Миљурка Вукадиновића,
пригушено авангардног Ненада Глишића, традиционалног у најплеменитијем и
најпесничкијем облику те речи Мирослава Јозића, ову награду је добио нови стари
Срба Игњатовић. Употребили смо намерно два епитета е да бисмо означили
поезију која се у Циноберу налази као поезију која је задржала све најбоље што је
ранија поезија Србе Игњатовића у себи садржала а да јој је, у исто време,
придодала доста тога новог чега је у његовим песмама било у много мањој мери
него што је то сада случај, као и онога чега у његовој поезији уопште није ни било.
Место Србе Игњатовића у српској поезији још увек није одређено на прави
начин. То што је он полифони књижевник који се подједнако успешно бави
књижевном критиком, есејистиком, поезијом и кратком прозом, при доношењу
вредносних судова о његовом делу више му одмаже него што му помаже. Када се
говори о једном сегменту његова књижевна деловања и дејствовања, као да се више
мисли о оном сегменту истог о коме се том приликом не пише. Стога су увек, или
скоро увек, присутне одређене резерве и поприлично необјашњива бојажљивост
када је потребно да се вредносни суд изрекне. Пошто критике нема, или барем не
би требало да је има, без изреченог суда – убеђен сам, експлицитног, поготову када
је о неким „нерешеним“ писцима реч – изрећи ћу га одмах: Игњатовић је сасвим
особен, тренутно један од најзначајнијих песника које актуална српска поезија има.
На мени је да, пишући о последњој његовој збирци, овој која је пред вама, покушам
то и да докажем.

Мото збирке преузет је из романсијерског првенца Дневник о Чарнојевићу
Милоша Црњанског и гласи: „Коме ја ово пишем?“ Питање је то које сваког правог писца голица а на које правог одговора нема што никако не значи како се оно не
треба упућивати често. Када се у моту нађе, намењено је ономе ко књигу отвори и
прочитати се може као помало прикривен позив на активну сарадњу. Онај ко чита
привремено се преоблачи у онога ко пише.
Цинобер, насловна реч збирке, боја је која се јавља у сликарству античког
Рима, у илуминацијама средњовековних рукописа, на ренесансним сликама, на
кинеском порцелану (стога се назива и кинеско црвеном бојом). У Византији
царска породица њиме је писала службена писма и наредбодавне декрете. Њен
положај међу бојама очигледно је издвојен и повлашћен. Може се претпоставити
како је нешто слично, и с разлогом довољно оправданим пошто његово песништво,
и поред признања које је доживело, још увек није ишчитано ваљано и вредновано
како неспорно заслужује – пожелео да се деси и његовим песмама њихов творац.
Тридесет шест песама распоређено је у седам циклуса. Универзална је 
симболика те бројке: потпуност, свеукупност, симбиоза духовног и световног... Да
и не помињено чега све, и колико значајног, има управо у седмоструком „издању“.
Када смо код бројки, једнако, ако не и више, симболичне су и тројка и шестица.
Шестица се указује и као удвостручена тројка. Све ово спомињемо не бисмо ли

1

указали на архитектонику складања ове и ранијих збирки у којој је Срба Игњатовић
доказани мајстор.
Први циклус је насловљен „Чворови“ (има само две песме које су
повлашћене у збирци). Тако се зове и књига, објављена 1970. године, значајног
енглеског антипсихијатра Роналда Д. Лејнга. Прва „песма“ у њој овако гласи:
Они играју игру. Играју се не-
играња игре. Ако им покажем да сам то схватио,
прекршићу правила игре и они ће ме казнити.
Морам да играм њихову игру несхватања да сам схватио игру.
Све што у својим песмама чини Срба Игњатовић окретање је наглавце поставки
које Лејнг заговара. Он схвата игру коју играју они који мисле да је моћ коју су за
себе приграбили неприкосновена и неосвојива. Он свесно крши правила игре и то
их крши тако што доноси своја правила и игра своју игру. 
Прва песма књиге, „Чворови“, јесте поетичка. У њој се јављају гавран и
песнички субјекат који размишљају о развезивању чворова. Гавран тражи помоћ, а
песнички субјекат је свестан како му читав живот у развезивању чворова пролази.
Гавран се јавља, као симбол, и у поезији Едгара Алана Поа, Војислава Илића, Теда
Хјуза, Мирка Магарашевића, Борислава Радовића, Драгана Јовановића Данилова и
многих других. Налазимо га и у ранијим песмама самога Србе Игњатовића.
Друга песма збирке „Овде“ открива нам модел грађења песама у читавој
збирци. Постоје када је о писању поезије у савременој српској поезији реч две
варијанте: једну бисмо могли назвати „руском“, другу „румунском“ (песник о којем
пишемо приклања се другој). За прву су карактеристични строфична организација
песме, доминација катрена, готово обавезна рима. Као међуверзија појављује се
нападна заљубљеност наших савремених песника у сонете која се у праву
сонетоманију преобраћа, као и творење многобројних сонетних венаца чији су
аутори нсвесни тога да је овој изузетно сложеној, можда и најсложенијој икада

створеној, форми вероватно одзвонило (Милан Младеновић је покушао, по нама
једини успешно, да јој придода нешто ново и неочекивано, али је тај његов
покушај, на жалост, незавршен остао) и да је онима који се ње подухватају
неопходно потребно да прави песнички мајстори (чак и више, неизмерно више, од
тога – лирски велемајстори) буду. Друга заговара слободан стих, ретку, „случајну“
риму, иронију, апсурдни хумор, оштру и необичну, не ретко онеобичену, поенту.
Прибележеном, Игњатовић, у пооштреној мери, придодаје и рефлексију која је
онеобичена те је управо том својом искошеношћу изразито упечатљива. У песми
„Овде“ налазимо и стихове:
Овде пропадају империје.
Овде је стара Европа.
Ми волимо наше освајаче
(последњи цитирани стих сасвим очигледно је ироничан, али садржи у себи и
одређену меру горчине која произилази из нашег понашања у неким ситуацијама
које захтевају опрез и будност националне свести), као и :

2

Империјама је суђено да дођу и оду,
да се оспу у шодер и прах.
Али то није разлог, моја добра жено,
Да не легнемо загрљени, ноћас и занавек
(подвучене речи оне су које ове стихове подижу на ироничну раван и снабдевају
очигледном онеобиченошћу).
Неколике песме носе датуме настанка те се претварају у саставнице
разбацаног песничког дневника.
Унутар савремене српске поезије теку (да ли равноправно?) три песничке
струје: чиста лирика (теоријски најпрецизније је одређује својим теоријским
текстовима и својом Антологијом модерне српске лирике 1920 – 1995. Милослав
Шутић), критичка (значајну књигу Српска критичка поезија посветио јој је један
од њених најистакнутијих представника Мирко Магарашевић) и рефлексивна
поезија. Поезија Србе Игњатовића несумњиво спада у трећу групу, али се у њој
могу наћи и, у последњим књигама све више, у овој о којој пишемо највише,
елементи који би били основица друге. 
Срба Игњатовић, који је вангенерацијски песник, написао је прегршт песама
које одговарају тренутку у којем су се пред јавношћу обреле. И за њега, као и за
многе друге модерне песнике, свет је једно једино острво. Глобализација је
показала своје зубе. У свет се улази као у пакао (нимало случајно, други циклус је и
насловљен „Ентер“: Све што достојно јест / Бацимо на ентер, на један клик, пева
се у песми названој једнако као и читав циклус у којем се она налази; учинимо ли
то – а хоћемо – неизбежно ћемо се разбратити и закрвити се, лишити памети,
погазити име, изгубити лик и постати као сав остали свет, који у реповању и турбо
фолку ужива, потпуно дехуманизован и отуђен, машина само међу другим,
зарђалим, машинама). Он је, заправо, и не само помало, онај десети круг,
дантеовски, наддантеовски, о којем је наш песник певао у тако названој својој
изврсној поеми. Човек са којим се додирујемо раменом, сучовек са којим, поред

којег, живимо стално је у жлебу: имитира прошло, живи прошле. Обесвојен је.
Слободан човек, међутим, није понављачки човек. Слобода се и у језику, језиком
Помало старински језик присутан у Игњатовићевој поезији је покушај да се
очува, или наново оживи, господственост. Међу све самим (песничким)
напредњацима није згорега понекад бити и натражњак. Међу српским песницима, и
не само по језику, већ и по тематици, Игњатовић се издваја, подсећајући на
Борислава Пекића у српској прози.
Деминутиви и хипокористици не остварују у његовим  песмама  ублажавање
и тепање, већ показују како се континент човек свео на мрвицу која једва тако
може да се назове: градић; делић; земљица; зеричак; момчуљци; нотица; словце;
сподобица. Доминирају речи за које смо скоро заборавили да су наше, прошаране
честим турцизмима који симболички указују како смо и физички и језички
робовали, другима били раја: алај; берат; востати; грк, дочим; којекуде;
закретати; згомилати; зера; Јово наново; кућаница; натиснути; нишчи; нуто
чудо; обдан; обноћ; ончас; очас; почем; преумити; пројавити; Србац; сурдук;
столп; уждити (свећу); танкоћудни; тик пре; трпеж; чатити; чвакати; черен;
черни; чрнилница; џаба. Архаизми су у споју, који на Змајеве макаронизме

3

поиздаље мирише, са речима које нам је намрело ново, компјутерско доба: ентер;
лумен; мејл; рисорт; СМС; спа; твит; твитер. Налазимо у овим песмама и
неколико (потенцијалних) неологизама: виноплавни; лаживесник; мудросерина;
наметрити; смехоплач.
Историја је, као и у песмама Ивана В. Лалића (барем једној) о Византији,
Миодрага Павловића и, посебно, Бранислава Петровића, извориште комичног.
Завршетак песме „Без нужне дистанце“ гласи:
Оживела слика Милића од Мачве:
На тендеру за инсталације,
У лудој ноћи вештица,
Премију без муке узео
Добри кум Вујица.
У левици му глава крвава,
У десници свећа покајница.
Велики број песама у најновијој Игњатовићевој збирци „разговор“ је са
традицијом који укључује у себе  критичке и полемичке тонове. Када песник вели
како је онај ко је некада био ратар, муж хранитељ, / гонич оваца и свиња, кућни
патријарх, данас постао го сељак / весељак, са слушалицом / на уву, Мадоном у
срцу, наш Вуди Ален („Онај кога смо заборавили“) песма у којој ови стихови јесу
постаје лирски одјек чувене песме „Отац и син“ Ђуре Јакшића.
Умишљени градски кретени / покондирене балканске гузице („Бесна и гадна
или говор мржње“) шеткају расне псе. Завладала је бела куга. Узалудно је што
Једино права љубав / траје до задње коске (Исто). Уредник часописа јесте општи
пијаниста („Такво доба“). Готово сви носе умне протезе („Твитови“). Иронично се
пева, како носиоци истих прате одважне временске прогнозе (Исто) и уживају што
се слажу, крај њих, и у њима: ред мувосерина о, / ред мудросерина О (Исто). Можда
је неопходан повратак писаћој машини, гушчијем перу (треба га умакати у
мастило, али и у крв) („Посланица Шаламуну“), јер, у времену у којем јесмо тако
што нисмо, крај нас су људи – манекени, репом мрдајући („Нотица“). Најјачи
еликсир, могуће и једини прави ако нам је наум да покажемо како се не слажемо са
не-временом у којем би требало да се временимо, у песништву је ђубриво, жестоки
воњ живота („Узалуд“). Наша судбина су неплаћени рачуни, суноврат духа,
климоглави, њакање као најлепша песма. Људи су се омагарили, а у будућности –
дочекајмо и то – ољудиће се магарци!
Поента песме „Алал вера (варијација)“гласи:
Све си им рекао
(а ниси ништа рекао).
Таквога мајка
више не рађа!
Осим овде поткаченог Александра Секулића, Срба Игњатовић, прави poeta
doctus, ни у овој књизи не заборавља своје претходнике и савременике: Бориса
Пастернака, Г. Баковију, Витолда Гомбровича, Васка Попу, Србољуба Митића,
Томажа Шаламуна, Адама Пуслојића, Слободана Стојадиновића...


4

Наш песник, мајстор минијатура, концизног лирског филигранског веза,
доказао је и овом књигом, као и неколиким ранијим песмама и читавом претходном
збирком Пијавице и друге утопије (2011), како се придружује снажној ангажованој
поезији, која се „политичкој“ лирици на корак приближује или се, већ, у њој и
утаборује. Поред распричане критичке ангажованости која понекад и не може да
очува до краја свој дах, постоји и ова друга, и другачија, која се непрекидно збија и
згушњава. То не значи да ређе, и лакше, погађа. Игњатовићева се приклања овој
другој. Он је пуно  тога научио од Радоја Домановића. Најновија његова поезија,
она из претходне и ове збирке, домановићевска је у најбољем смислу те речи.


     ___________
        *  Објављено као поговор књизи песама С. Игњатовића: ЦИНОБЕР - Београд, Фондација Солидарност Србије, 2015, Библиотека "Ђурин шешир" стр. 56 - 63.

Лирика лудила и коментари

Повратница без наде: Коментари

Александар Павић | 26/06/2015 08:53
"Лудило у главама очигледно није прошло". Колико ће се још дуго користити еуфемизми за очигледни шиптарски расизам и неонацизам? То "лудило" траје већ пар стотина година, а медијски простор је и даље препун разних "ишчуђавања". Док год постоји и један Србин, они ће глумити "лудило". Коме то још није јасно?
pitanje x | 26/06/2015 09:17
Sta znaci "nepoznati pocinioci", kad se zna da su to siptari. Sta se bre uvijate u floskule?
povremeni citalac | 26/06/2015 09:23
Ako napisem sta mislim o svemu, dole na Kosovu i Metohiji, razapeli bi me na krstu. Ako precutim, osecam se razapet.
Samo ne znam dokle ce Beograd da tera kontru i svetu i razumu ... sa sudbinom preostalih stanovnika u Srbiji, zajedno sa Rusima.

Nemam pojma kada je vama svima posadjena u mozak ideja da smo sa Rusima nerazdvojna braca. Uostalom samo znam za njih 20 -25 koji na sajtu "Politike" sire taj virus koji je zatrovo ceo prostor Srbije. Bas bi me zanimo neki referendum koji bi imao na listicu samo tri pitanja.

Vi razmislite koja bi tri pitanja bila ona koja bi Srbiji dali sansu da se iskobelja iz ovog corsokaka, paklene ulice koja vodi u propast.
berislav roncic | 26/06/2015 09:41
Treba joj omogućiti povratak u Srbiju, pošto sama ta država ne može obezbediti sigurnost tih ljudi na okupiranom području i to po principu reciprociteta npr. na području Bujanovca i Preševa. Ako se može garantirati sigurnost Šiptara na tom dijelu Srbije i dozvoljavati njima da oni rade što god im drago, a Srbima se ne može na okupiranom području, onda to treba jasno reći. Onda se tek stvari mogu pokrenuti. Indolentnost Srbije prema vlastitim ljudima je nerazumljiva i teško da će Srbija takvim stavom sačuvati Kosmet, ako nećemo naglašavati da je to okupirani teritorij. Srpski povratnici koji se nalaze u takvom području su u stalnoj životnoj opasnosti i tamo budućnosti nema. To Srbija treba jasno da kaže, ali ipak ne govori o tome. Zato tim ljudima treba omogućiti život van okupiranog područja da mogu biti na sigurnom. Meni se čini da je osnovni problem postojanjem američkih lobista u vladi Srbije kojom se minimiziraju takvi slučajevi.
Твртко . | 26/06/2015 10:45
Прво: Онај ко дира баку од 74 године свакако није неки ЧОЕК и њему очигледно нешто јако јако фали у глави. Друго: онај ко замишља да бака од 74 године треба да симболизује обнову и повратак једног народа ... и том нешто фали у глави.
Dragan-Pik-lon Todorovic | 26/06/2015 11:00
Rasizam ispirisan od USA i Engleza se ne moze zaustaviti.Ici ce do poslednjeg Srbina,Goranca,Roma kao i na njihove zivotinje.Kokoske i krave ce krasti a pse i macke ubijati.
Posto to nema ko kazniti, on ce se i dalje rasplamsavati.Pogledajte slucaj raznih Orica,Haridinaja,Gotovina....prava rasisticka elita koja je proterivala komsije.O ocima drugi put jer su ionako oprostene.
Kosovo hitno treba podeliti.A ovakve suznje odmah premestiti na sigurno uz penziju.A drzva nek se raspravlja u Briselu oko ovog srpskog imanja.Vazniji su zivi ljudi nego posecena suma!
Nema suzivota sa njima,kojima je i srpsko svinjce draze od sopstvenog jagnjeta!!!
glisko Gliskovic | 26/06/2015 11:21
@@@ povremeni citalac | 26/06/2015 09:23

Samo ne znam dokle ce Beograd da tera kontru i svetu i razumu ... sa sudbinom preostalih stanovnika u Srbiji, zajedno sa Rusima.

Nemam pojma kada je vama svima posadjena u mozak ideja da smo sa Rusima nerazdvojna braca. Uostalom samo znam za njih 20 -25 koji na sajtu "Politike" sire taj virus koji je zatrovo ceo prostor Srbije. Bas bi me zanimo neki referendum koji bi imao na listicu samo tri pitanja.

Hajde smiri se malo I presaberi. Kakve veze ima Poltika, Rusija sa desavanjem na Kosovu. Ovde je rec o starici koja je maltretirana od strane Siptara. Kakve veze imaju Rusi sa time? Da mozda niste ocekivali da ce Vucic potpisivati u Briselu sve sto void nezavisnosti Kosova a da ce Rusija da kaze "Sve sto je Vucic potpisao ne vazi Kosovo je po rezuluciji 1244 u Srbiji. Problem je u Srpskom rukovdstvu koje radi za zapadne interese a ne u Rusiji I Politici koja informise o stanju na Kosovu.
Slavko Stanisavljevic | 26/06/2015 11:36
Novinar Politike gospodin Bojan Bilbija napisao je bas potresan tekst.Kata Grujic, kojoj su siptarski teroristi ubili sina i devera 1999,kucu su joj zapalili,posekli joj stoletnu sumu na dva hektara.Vratila se sa suprugom koji je pocetkom godine umro ali Kata nije zelela da ode,nadala se da je proslo ludilo i da ce razum pobediti.
Ali ne, za Srbe na KiM zulum siptara ne prestaje.Ovih dana su joj po drugi put ukrali sve kokoske.Pored vec pomenute posecene sume,prave joj stetu na imanju, pustaju stoku u njenu njivu zasadjenu kukuruzom.Gde su posteni Albanci da zastite zenu koja ima 74 godine, gde je mir,sloboda i sigurnost svih gradjana "drzave" Kosova.Pa zar takve nakaze mogu biti u EU ?.Zaista, zaista vam kazem,ovaj narod kome su zapadnjaci sve dozvolili ,da cini zlocine nad Srbima,ne zasluzuje nase postovanje.Sve ovo Siptari rade na ocigled Evrope i sveta,na ocigled "mirovnjaka".Svako krivicno delo nad Srbima,ostalo je nerasvetljeno ili kako to oni zvanicno kazu"Pocinioci nepoznati".
Veselin Radovic | 26/06/2015 11:52
Jos daleke 1957 slusao sam u Beogradu istu pricu o kradji stoke,unistavanju useva i cupanja vocki i sto je najgore maltretiranje dece od strane odraslih Siptara.Na taj nacin su oni vrsili pritisak da se nealbanci iseljavaju nudeci im istovremeno i dobre cene da bi tu naseljvali novodoosle iz Albanije.To su im omogucavali sami Srbi svojom neslogom da im se odupru a i same vlasti koje nisu nista preduzimale da to sprece.Tako je promenjena etnicka slika naKiM.Ako Srbi zele i iznad svega hoce da zadrze KiM treba prekinuti sve pregovore,osloniti se na R1244 OUN i ponovo pokrenuti to pitanje pred OUN sve ostalo je zamajavanje i gubljenje vremena.KiM je okupirana teritorija i to pitanje se mora resiti dok jos ima starijih ljudi koji znaju kako su Siptari okupirali selo po selo i citave teritoriju.Ako je KiM nas nedajmo ga i branimo ga ako nije pustimo sve niz Ibar i Sitnicu.
pragmatist iz Budimpeste | 26/06/2015 12:45
Prvi test za Rusiju ce da bude za koji dan na sednici SB UN. U medjuvremenu prst na celo pa razmisliti o novom predlogu Rusije za gasovod iz Azerbejdzana, suvozemnim putem preko Turske. U sirokom luku zaobilazi Crno more, i provlaci se po Grckoj, horizonzontalno sve do tacke gde ima odvajanje za sever, preko Hrvatske, koja je u NATO paktu, uostalom isto ko sve drzave pre Albanije i posle Albanije. Obaska sto ce taj pravac ce da obnovi zamrlu industriju u Dalmaciji, i onda ce u sirokom luku da iskljuci Madjarsku kao razvod iz Ukrajine prema Austriji i delom prema Vojvodini. Mislim da ni Putin nije siso veslo pa da se dalje nateze sa Beogradom, koji ne zna sta hoce. Narocito sta nece.
Rusima je najvaznije da nemoraju da preko vode, koja je duboka i do 2.5 km, jer nemaju tehniku za polaganje cevi po dnu mora. Cevi jos i mogu da proizvedu, ali u celicanama koje su na zapadu Ukrajine, a ne da ih dovoze iza Urala.
Mislim da Rusiju mozete otpisati, zajedno sa njenim snovima o Mediteranu ...
       = извор: Политика

субота, 21. март 2015.

Вилинска плетеница / Мирослав Тодоровић



ТАЈНА ВОДЕНЕ ПЕЋИНЕ

У бурном зеленилу  као на позорници указа се бајколики призор. Водено певесмо је блистало, распршивало се у чудесном призору светлости и воде испуњену музиком жубора, шумора и волшебних боја, кишне музике, пљуска светлости и воде. Гледао сaм бајколику слику која је усхићавала. Хармонија воде која је пљуштала  са висине, каo са неба, тако се бар чинило, у декору тамних зелених боја  се стапала у симфонију звукова божанствене  музике нетакнуте природе и облика чија красота измиче опису.
Видео сам сличан призор у Африци, на Вумби. Звали су га Девојачки вео. Како назвати овај, можда, Вилинска плетеница.

Да ли смо стигли у Водену пећину?  Зачаран лепотом фотографишем овај фантастике призор. Наш водич Раде Лазовић измиче. Пењем се на зараван  и видим како се речица Пањица на овом месту сручује у загрљај другој која долази од Брекова. Идемо ка стеновитом масиву, а пред нама сребрнасти водопади, мали слапови, букови, врела. Видиш Пливу у малом, видиш Крку, видиш Пањицу као  реку Замбези и Викторијине водопаде, слушаш музику воде. Између камења Раде убира цвет, мало даље су те биљке прецветале, цветић је плавичасте боје.  Каже: Овај лечи простату. Да сам знао раније што сада знам мој отац Вита  би био  још жив. Збуњен дивотом места не записујем назив траве. Има је свуда у изобиљу. Расте између блиставог камења и на обали. Некад су овде биле воденице, још стоје обриси канала за воду. У жбуну  остаци зида. Једва се назиру... Пред нама је стеновити масив. На стени до самог тла тамни део обликом врата. Можда и јесу врата али ми не знамо лозинку. Сезаме, покушавам. Не вреди...Мало даље иза заклона од дрвећа улаз у Водену пећину. Без даха гледам у чудесне облике-скулптуре које је вода, ветар и миленијуми обликовали. И доиста. Природа је Бог. Највећи уметник. Добар део скулптура је одавде у делу Хенри Мура. Па, ми се само угледамо на Природу.  И све је у Природи. Сваки део у  овој чудесној пећини је скулптура, слика. Из уста пећине у коју смо ушли хучи Пањица.  Чудесна музика стиже из утробе брда, симфонија. Оркестар у којем су сви: Моцарт, Брамс, Шопен, Григ, Хајдн, Шуман, Менделсон, Бах...Слушај, гледај...Диви се. Ишли су, истраживали унутра, прича Раде, до стотину метара.  Кажу да је у брду језеро. Оживеше знане бајке. Али, тајна Водене пећине још није откривена. Дакле, бајке су постојале, а бајколики призори и предели још постоје. Видим то у чудесном кањону Пањице, на њеном извору. Лила  одушевљена и збуњена и узбуђена  лепотом и непатвореном чистотом места  казује да је ово невероватно.
            А како се стиже до ове чудесне оазе. Ја сам дошао из Трешњевице у којој се видам од градског живота, метежа и хуке. На Дивљаци излазим на пут Пожега – Ивањица. Са мојих Трешњевачких брда, са Дивљаке и котлине поред Моравице види  се  на брду Градина, силуета беле црквице Св. Илије „што као гнездо припијена на врх крша надгледа  улаз у теснац који  је ко зна кад издубила река. Нешто даље, чим се уђе у Клисуру, скривен од погледа уз Вучјачки поток, удаљен од главног пута коју стотину метара се налази манастир Клисура чија  је прошлост  уткана у историју Србије. До њега се данаске стиже лимузином, асфалтним путем што води кроз бујно зеленило. До пута, тик уз обалу је извор именом Млада недеља. Зову га и Бања. Помаже, веле, очима. Умијеш се, боље видиш, бистрије гледаш, озбиљније мислиш. Има у Трешњевици, у Клику извор у стени који је ко зна када прозван Светиња. И тај помаже.
             Књижевник Петар Новитовић каже ми 7. септ.  како ће ускоро на Градини бити подигнут споменик  изгинулима. 1806 у Радаљеву у време Карађорђеве буне.  О црквици на Градини је записано: „Клисуру Моравице, између села и прилике и Дивљака, чине, са леве стране Обла глава и Малич, и Градина са десне стране. На десној обали реке, на готово две стотине метара високој стени, као зид засеченој, бели се мала црквица.
Она се на врх косе „наднела“ над реку и с пута   изгледа као ластавичје гнездо, припита за Градину. Прича се, да је ова црквица најпре била на левој обали Моравице. Пошто су је Турци оскрнавили, једне је ноћи сама прешла, прелетела на другу страну, на ово тешко приступачно место“.
Јок, каже  ми Раде Лазовић.  Пренели су је тада Срби. Били су у то време сложни и ништа им није било тешко.
А ми смо до Радета стигли путем који се одваја од главног пута и кривуда ка Брекову. Село је идилично, окружено планинским венцем, находи се иза леђа Малича. Јесен већ зарумењава гору, али јошт се зелене  отаве, а чудесни мириси зрења испуњавају ваздух. Кућа нашег домаћина је на крају села. А село идилично, као на разгледници, куће и вотњаци. Њиве са којих се већ прибира летина заре непатвореном красотом природе.
 Овде су негда, како песма казује: Ђе Морава с Вучјаком говори / А Градина гласно довикује/ Ђе но Малич залудно дозивље, /Пет торова јесу Немањини / Пет на броју небројеног стада / Са стотину чувара чобана / Свима глава Добрача чобане...“ канда су по њему и село ово назвали. Казује даље песма како су чобани ишли на јутрење у Бреково, те су стада  била неухрањена. И када је једном приликом наишао Саво Немањић, кога је рика стада у село свратила, седом  старцу Добрачи чобанину, вели песма,  каза: „ Ја сам главом Немањићу Саво, / Ја путујем народ воспитујем; / Кренуо сам мојој испосници, / Испосници у Влау староме / Изнад цркве свете Студенице...“ И  заповеди да више не иду на литургију у Бреково већ да зидају намастир. И тако је саграђен манастир Клисура који је у историји имао запажену улогу. Због близине Карађорђевих шанчева, на Градини и Маличу, 1806. имао је  велики значај. У Јаворском рату, манастир је био болница и позадинска база...Писали су о њему многи путопсци, данашњи сликају фотоапаратима.
Нема више као некада стада.  Нема оваца, ни коза, ни говеда, а градови пуни.У Добраче се враћају пензионисани трудбеници, обнављају куће. Шта ће у градовима, у бетону. Да  И Раде све више борави на својој  очевини. Понад његове куће је атрактиван стенски масив и пећина. У њој је каже  његов отац  чувао  овце. Јесте, али пре оваца ту су живели људи. Има тамо и неких цртежа. Али о томе други пут.  Раде призидао уз стару кућу собу, терасу, довео воду, подигао вотњак. Домаћин човек зна да рад подмлађује, да плуг који не оре рђа. Куће прекривене плочама од шкриљца модре боје из села Маће. Кућа његовог претка Михајла, Карађорђевог ратника, је  уређена. Стара преко два столећа  сада му  служи за оставу. Тада су куће  грађене тако да су имале два улаза. Или излаза. Када на један, у та времена, хрупе разбојници или Турци, беж на други, спашавај чељад и главу. Пола куће је од брвана, друга половина зидана. У једном делу је било огњиште. Над огњиштем вериге. Хлеб се пекао у црепуљи. Све то овде може да се види, да се доживи прошло време.  Он је то обновио као пензионнер.  Не зове се залуд Раде. У његовом имену је и рад и радост. Живота и стварања.Засадио нове сорте шљива.Како се само плаве плодови царице шљива маџарке.  А слатке ко мед. О ракији коју пече да се не прича. Венчић у флаши се цибри, бисерно светлуца. Није ни скупа. 400. динара. Ракија лек. Није скупа, каза ми прошлог петка, на ариљској пијаци домаћица из Латвице. Шта све може за те паре да направи од човека. Моја мајка је казивала, шалећи се, за нашу ракију: Боља је од Бога, Бог када узме памет не враћа, а ракија увече узме, а сутрадан врати. Радетов вотњак је за пример. Злате се пунђе шљива, а стабла одакле год да се погледа, у линији. Друмио је  светом, сада овде у спокојству проводи  пензионерске  дане.  Са газдарицом пензионерком Катом. Чува и пчеле. Мед каквог нема. А како и не би када овде расту траве које видају све што човека може да снађе. Он је зналац, има књиге: Туцаков, Пелагић, те Лековито биље, Енциклопедије... Имаш ли главобољу. Ево, запиши или утуви. Притисак. Мори ли те несаница. За све има лек. За женске болести и мушке слабости. Ево, рецепта, у ракију сипаш ово, па једну ујутру, једну увече. Са медом, а моје пчеле, вели, цвеће лековитих трава  беру отуда овај укус. Хоћеш да ти подмалди лице, ево: Мед у жуманце, па пола лимуна па од ове траве лечка, то да одстоји и да видиш, да се зачудиш како подмлађује. А биљки по околним стенама од свих врста: Мента, нана, хајдучкја трава...да набраја летњи дан  до подне. А ми хоћемо у Водену пећину. Да видимо чудо природе. Да се надишемо чистог и  мирисног ваздуха. И силазимо ка Пањици.Уз пут зреле дрењине, румене се плодови, сјаје црни бисери купина. У авлији, пред улазом у клисуру стоји ауди немачке регистрације. Настављамо даље и уз  жубор речице идемо кроз кањон. Купине, крупне и сочне, укусне успут убирамо. А у речици пастрмке се праћакају, свитне сенка и нестане међу камењем. Не речици су постављена брвна да се пређе с једне стране на другу чим је једна непроходна. Пре неки дан сам, каже Раде, водио моју кћи Марију, Зета Сашу и унуке. Дођу из Београда задиве се овом лепотом, унука се опорави, зарумени после десетак дана, не можеш да је препознаш. Као анђелак...И доиста осећа се  човек много боље док удише овај мирисни ваздух, уз жубор реке, уз предивне облике кањона и стења са којих се чују орлови кликташи. Лила  опчињена  лепотом  заостаје, не успева да нас прати, ја сам фасциниран овом чудесном галеријом слика и облика. Раде корача чило као дивојарац. Ко би рекао да је пензионер, Успут показује. Ово је вилина трава, ено, оно говеђи језик, одаваде су у џаковима носили лековито биље за Скопље...пази од ове траве чај је против нервозе, несанице и лоше пробаве. Слушам, пазим се да не склизнем са камена у воду, он хитро прескочи. Па поскочи, А загазио у седму деценију. Није ни чудо кад је на оваквом ваздуху и у овој природи: где све пуним плућима дише и  мирише на исконску чистоту и њене благодети. Није ли онај старина чобанин Добрача имао стотину и чувао небројено стадо. Има  Раде овце  и јагањце.  Ето, тако смо ми уз кањон Пањице стигли до Водене пећине. А у повратку свратимо код домаћина у чијој авлији беше онај ауди. Стигао Добрачанин, не записах име, из Берлина да се овде окрепи и оснажи. Уз ракију, каву и слатко од купина, нека ти је алал вера домаћице, разговарамо.  Каже да  само у Берлину има 20.000 Срба. А, наша села и поља зарастају у ковраг...Иначе, долазе да виде Водену пећину. Још када би се рашчистили купињаци, поправила стаза. Била би то Стаза здравља за причу. Јер, када се вратиш одозго све ти прија...  Раде купује сир за кћерку и зета у Београду, ја ћу понети у Ниш. Нема таквог сира нигде. Па овде стада пасу лековите траве. Одавде човек одлази другчији са жељом да се што пре врати и све још једном види. А из Добрача пуца поглед на Градину, Мучањ, Кук, на Трешњевицу која је у ружи ветрова. Запљускују је мириси Златибора, Мучња, Јавора, Голије...види се Каблар и Овчар,  и врх Гоча. Више ти вреди поглед у те плавети него стотине сати пред телевизијом каза ми једном приликом Стеван Бошњак, писац и Уредник часописа Унус мундус.Одавде човек одлази друкчији, радоснији са мислима да се врати и  буде  овде што дуже.
А на телевизији репортажа: Нетакнута природа Патагоније.   


Извор Млада недеља

...Водену пећину и ивањички крај треба да посетиш. Хајде, планирај на јесен па да  будем путовођа.водич. Више текстова сам о природи и чудима  мог краја штампао у Политици, Магазин... О Воденој пећини је штампан текст у Политици 26. септ. 2010. (Тутње године, мој Имењаче.) Ево, ове верзије на читање. Красна земља али ми смо се  измећарили...о томе другде.
Братски, вазда Твој Мирослав из Трешњевице

Зз

Зз
ВИЛИНСКА ПЛЕТЕНИЦА (Водена пећина) ПАМУК ~ Non, Je ne regrette rien