УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

субота, 27. јун 2015.

ДОМАНОВИЋЕВСКА ПОЕЗИЈА СРБЕ ИГЊАТОВИЋА / Душан Стојковић

ДОМАНОВИЋЕВСКА ПОЕЗИЈА СРБЕ ИГЊАТОВИЋА*

Згодило се да се поетика четворице досадашњих добитника „Ђуриног
шешира“ максимално разликује. После игривог, авангардног, незаборављено
клокотристичког, темом метафизички уозбиљеног Миљурка Вукадиновића,
пригушено авангардног Ненада Глишића, традиционалног у најплеменитијем и
најпесничкијем облику те речи Мирослава Јозића, ову награду је добио нови стари
Срба Игњатовић. Употребили смо намерно два епитета е да бисмо означили
поезију која се у Циноберу налази као поезију која је задржала све најбоље што је
ранија поезија Србе Игњатовића у себи садржала а да јој је, у исто време,
придодала доста тога новог чега је у његовим песмама било у много мањој мери
него што је то сада случај, као и онога чега у његовој поезији уопште није ни било.
Место Србе Игњатовића у српској поезији још увек није одређено на прави
начин. То што је он полифони књижевник који се подједнако успешно бави
књижевном критиком, есејистиком, поезијом и кратком прозом, при доношењу
вредносних судова о његовом делу више му одмаже него што му помаже. Када се
говори о једном сегменту његова књижевна деловања и дејствовања, као да се више
мисли о оном сегменту истог о коме се том приликом не пише. Стога су увек, или
скоро увек, присутне одређене резерве и поприлично необјашњива бојажљивост
када је потребно да се вредносни суд изрекне. Пошто критике нема, или барем не
би требало да је има, без изреченог суда – убеђен сам, експлицитног, поготову када
је о неким „нерешеним“ писцима реч – изрећи ћу га одмах: Игњатовић је сасвим
особен, тренутно један од најзначајнијих песника које актуална српска поезија има.
На мени је да, пишући о последњој његовој збирци, овој која је пред вама, покушам
то и да докажем.

Мото збирке преузет је из романсијерског првенца Дневник о Чарнојевићу
Милоша Црњанског и гласи: „Коме ја ово пишем?“ Питање је то које сваког правог писца голица а на које правог одговора нема што никако не значи како се оно не
треба упућивати често. Када се у моту нађе, намењено је ономе ко књигу отвори и
прочитати се може као помало прикривен позив на активну сарадњу. Онај ко чита
привремено се преоблачи у онога ко пише.
Цинобер, насловна реч збирке, боја је која се јавља у сликарству античког
Рима, у илуминацијама средњовековних рукописа, на ренесансним сликама, на
кинеском порцелану (стога се назива и кинеско црвеном бојом). У Византији
царска породица њиме је писала службена писма и наредбодавне декрете. Њен
положај међу бојама очигледно је издвојен и повлашћен. Може се претпоставити
како је нешто слично, и с разлогом довољно оправданим пошто његово песништво,
и поред признања које је доживело, још увек није ишчитано ваљано и вредновано
како неспорно заслужује – пожелео да се деси и његовим песмама њихов творац.
Тридесет шест песама распоређено је у седам циклуса. Универзална је 
симболика те бројке: потпуност, свеукупност, симбиоза духовног и световног... Да
и не помињено чега све, и колико значајног, има управо у седмоструком „издању“.
Када смо код бројки, једнако, ако не и више, симболичне су и тројка и шестица.
Шестица се указује и као удвостручена тројка. Све ово спомињемо не бисмо ли

1

указали на архитектонику складања ове и ранијих збирки у којој је Срба Игњатовић
доказани мајстор.
Први циклус је насловљен „Чворови“ (има само две песме које су
повлашћене у збирци). Тако се зове и књига, објављена 1970. године, значајног
енглеског антипсихијатра Роналда Д. Лејнга. Прва „песма“ у њој овако гласи:
Они играју игру. Играју се не-
играња игре. Ако им покажем да сам то схватио,
прекршићу правила игре и они ће ме казнити.
Морам да играм њихову игру несхватања да сам схватио игру.
Све што у својим песмама чини Срба Игњатовић окретање је наглавце поставки
које Лејнг заговара. Он схвата игру коју играју они који мисле да је моћ коју су за
себе приграбили неприкосновена и неосвојива. Он свесно крши правила игре и то
их крши тако што доноси своја правила и игра своју игру. 
Прва песма књиге, „Чворови“, јесте поетичка. У њој се јављају гавран и
песнички субјекат који размишљају о развезивању чворова. Гавран тражи помоћ, а
песнички субјекат је свестан како му читав живот у развезивању чворова пролази.
Гавран се јавља, као симбол, и у поезији Едгара Алана Поа, Војислава Илића, Теда
Хјуза, Мирка Магарашевића, Борислава Радовића, Драгана Јовановића Данилова и
многих других. Налазимо га и у ранијим песмама самога Србе Игњатовића.
Друга песма збирке „Овде“ открива нам модел грађења песама у читавој
збирци. Постоје када је о писању поезије у савременој српској поезији реч две
варијанте: једну бисмо могли назвати „руском“, другу „румунском“ (песник о којем
пишемо приклања се другој). За прву су карактеристични строфична организација
песме, доминација катрена, готово обавезна рима. Као међуверзија појављује се
нападна заљубљеност наших савремених песника у сонете која се у праву
сонетоманију преобраћа, као и творење многобројних сонетних венаца чији су
аутори нсвесни тога да је овој изузетно сложеној, можда и најсложенијој икада

створеној, форми вероватно одзвонило (Милан Младеновић је покушао, по нама
једини успешно, да јој придода нешто ново и неочекивано, али је тај његов
покушај, на жалост, незавршен остао) и да је онима који се ње подухватају
неопходно потребно да прави песнички мајстори (чак и више, неизмерно више, од
тога – лирски велемајстори) буду. Друга заговара слободан стих, ретку, „случајну“
риму, иронију, апсурдни хумор, оштру и необичну, не ретко онеобичену, поенту.
Прибележеном, Игњатовић, у пооштреној мери, придодаје и рефлексију која је
онеобичена те је управо том својом искошеношћу изразито упечатљива. У песми
„Овде“ налазимо и стихове:
Овде пропадају империје.
Овде је стара Европа.
Ми волимо наше освајаче
(последњи цитирани стих сасвим очигледно је ироничан, али садржи у себи и
одређену меру горчине која произилази из нашег понашања у неким ситуацијама
које захтевају опрез и будност националне свести), као и :

2

Империјама је суђено да дођу и оду,
да се оспу у шодер и прах.
Али то није разлог, моја добра жено,
Да не легнемо загрљени, ноћас и занавек
(подвучене речи оне су које ове стихове подижу на ироничну раван и снабдевају
очигледном онеобиченошћу).
Неколике песме носе датуме настанка те се претварају у саставнице
разбацаног песничког дневника.
Унутар савремене српске поезије теку (да ли равноправно?) три песничке
струје: чиста лирика (теоријски најпрецизније је одређује својим теоријским
текстовима и својом Антологијом модерне српске лирике 1920 – 1995. Милослав
Шутић), критичка (значајну књигу Српска критичка поезија посветио јој је један
од њених најистакнутијих представника Мирко Магарашевић) и рефлексивна
поезија. Поезија Србе Игњатовића несумњиво спада у трећу групу, али се у њој
могу наћи и, у последњим књигама све више, у овој о којој пишемо највише,
елементи који би били основица друге. 
Срба Игњатовић, који је вангенерацијски песник, написао је прегршт песама
које одговарају тренутку у којем су се пред јавношћу обреле. И за њега, као и за
многе друге модерне песнике, свет је једно једино острво. Глобализација је
показала своје зубе. У свет се улази као у пакао (нимало случајно, други циклус је и
насловљен „Ентер“: Све што достојно јест / Бацимо на ентер, на један клик, пева
се у песми названој једнако као и читав циклус у којем се она налази; учинимо ли
то – а хоћемо – неизбежно ћемо се разбратити и закрвити се, лишити памети,
погазити име, изгубити лик и постати као сав остали свет, који у реповању и турбо
фолку ужива, потпуно дехуманизован и отуђен, машина само међу другим,
зарђалим, машинама). Он је, заправо, и не само помало, онај десети круг,
дантеовски, наддантеовски, о којем је наш песник певао у тако названој својој
изврсној поеми. Човек са којим се додирујемо раменом, сучовек са којим, поред

којег, живимо стално је у жлебу: имитира прошло, живи прошле. Обесвојен је.
Слободан човек, међутим, није понављачки човек. Слобода се и у језику, језиком
Помало старински језик присутан у Игњатовићевој поезији је покушај да се
очува, или наново оживи, господственост. Међу све самим (песничким)
напредњацима није згорега понекад бити и натражњак. Међу српским песницима, и
не само по језику, већ и по тематици, Игњатовић се издваја, подсећајући на
Борислава Пекића у српској прози.
Деминутиви и хипокористици не остварују у његовим  песмама  ублажавање
и тепање, већ показују како се континент човек свео на мрвицу која једва тако
може да се назове: градић; делић; земљица; зеричак; момчуљци; нотица; словце;
сподобица. Доминирају речи за које смо скоро заборавили да су наше, прошаране
честим турцизмима који симболички указују како смо и физички и језички
робовали, другима били раја: алај; берат; востати; грк, дочим; којекуде;
закретати; згомилати; зера; Јово наново; кућаница; натиснути; нишчи; нуто
чудо; обдан; обноћ; ончас; очас; почем; преумити; пројавити; Србац; сурдук;
столп; уждити (свећу); танкоћудни; тик пре; трпеж; чатити; чвакати; черен;
черни; чрнилница; џаба. Архаизми су у споју, који на Змајеве макаронизме

3

поиздаље мирише, са речима које нам је намрело ново, компјутерско доба: ентер;
лумен; мејл; рисорт; СМС; спа; твит; твитер. Налазимо у овим песмама и
неколико (потенцијалних) неологизама: виноплавни; лаживесник; мудросерина;
наметрити; смехоплач.
Историја је, као и у песмама Ивана В. Лалића (барем једној) о Византији,
Миодрага Павловића и, посебно, Бранислава Петровића, извориште комичног.
Завршетак песме „Без нужне дистанце“ гласи:
Оживела слика Милића од Мачве:
На тендеру за инсталације,
У лудој ноћи вештица,
Премију без муке узео
Добри кум Вујица.
У левици му глава крвава,
У десници свећа покајница.
Велики број песама у најновијој Игњатовићевој збирци „разговор“ је са
традицијом који укључује у себе  критичке и полемичке тонове. Када песник вели
како је онај ко је некада био ратар, муж хранитељ, / гонич оваца и свиња, кућни
патријарх, данас постао го сељак / весељак, са слушалицом / на уву, Мадоном у
срцу, наш Вуди Ален („Онај кога смо заборавили“) песма у којој ови стихови јесу
постаје лирски одјек чувене песме „Отац и син“ Ђуре Јакшића.
Умишљени градски кретени / покондирене балканске гузице („Бесна и гадна
или говор мржње“) шеткају расне псе. Завладала је бела куга. Узалудно је што
Једино права љубав / траје до задње коске (Исто). Уредник часописа јесте општи
пијаниста („Такво доба“). Готово сви носе умне протезе („Твитови“). Иронично се
пева, како носиоци истих прате одважне временске прогнозе (Исто) и уживају што
се слажу, крај њих, и у њима: ред мувосерина о, / ред мудросерина О (Исто). Можда
је неопходан повратак писаћој машини, гушчијем перу (треба га умакати у
мастило, али и у крв) („Посланица Шаламуну“), јер, у времену у којем јесмо тако
што нисмо, крај нас су људи – манекени, репом мрдајући („Нотица“). Најјачи
еликсир, могуће и једини прави ако нам је наум да покажемо како се не слажемо са
не-временом у којем би требало да се временимо, у песништву је ђубриво, жестоки
воњ живота („Узалуд“). Наша судбина су неплаћени рачуни, суноврат духа,
климоглави, њакање као најлепша песма. Људи су се омагарили, а у будућности –
дочекајмо и то – ољудиће се магарци!
Поента песме „Алал вера (варијација)“гласи:
Све си им рекао
(а ниси ништа рекао).
Таквога мајка
више не рађа!
Осим овде поткаченог Александра Секулића, Срба Игњатовић, прави poeta
doctus, ни у овој књизи не заборавља своје претходнике и савременике: Бориса
Пастернака, Г. Баковију, Витолда Гомбровича, Васка Попу, Србољуба Митића,
Томажа Шаламуна, Адама Пуслојића, Слободана Стојадиновића...


4

Наш песник, мајстор минијатура, концизног лирског филигранског веза,
доказао је и овом књигом, као и неколиким ранијим песмама и читавом претходном
збирком Пијавице и друге утопије (2011), како се придружује снажној ангажованој
поезији, која се „политичкој“ лирици на корак приближује или се, већ, у њој и
утаборује. Поред распричане критичке ангажованости која понекад и не може да
очува до краја свој дах, постоји и ова друга, и другачија, која се непрекидно збија и
згушњава. То не значи да ређе, и лакше, погађа. Игњатовићева се приклања овој
другој. Он је пуно  тога научио од Радоја Домановића. Најновија његова поезија,
она из претходне и ове збирке, домановићевска је у најбољем смислу те речи.


     ___________
        *  Објављено као поговор књизи песама С. Игњатовића: ЦИНОБЕР - Београд, Фондација Солидарност Србије, 2015, Библиотека "Ђурин шешир" стр. 56 - 63.

Нема коментара:

Зз

Зз
ВИЛИНСКА ПЛЕТЕНИЦА (Водена пећина) ПАМУК ~ Non, Je ne regrette rien