Савина кућа тишине

Објављено је 09.09.2015.

Документарни филм о горњој испосници Светог Саве.

ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ДОЦНИЈЕ: БОЖЕ, учини немогуће и прослави име своје! / Белатукадруз

ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ДОЦНИЈЕ: 

БОЖЕ, учини немогуће

и прослави име своје!

АКАДЕМИЈА АЛХЕМИЈЕ

То је био један од оних високих шубарастих брежуљака усред

долине окружене планинама, брежуљак (са чије је једне стране текла

речица) налик на пирамиду, издалека, са каменитим врхом, створен за

малу тврђаву - никад га стварно нисам видео, ни на сликама

ренесансних мајстора: испловио је из неке дубоке чежње, као брод из

магле и изложио се унутрашњем оку, гледа, као хипнотисан, погледом

змије: зелен, обрастао дивљим растињем, чије лишће трепери на јари,

као таласићи малог језера у подножју... Франческо Петрарка је можда

видео сличан брежуљак питајући се: Кад и како стигох ту?

1

Чардак ни на небу ни на земљи могао бих саградити на том

необичном брежуљку.Насликала га је (донекле) Милена Павловић

Барили, али они таласи у подножју нису таласи Панонског мора и

меланхолије, већ Четврте рајске реке.

Дивљина горских шума, кречњак и архитектура воде,

миленијума и врхова планинских, видика од којих свака мисао заруди -

све је то Дух Свети, или Љубав, остављао да ми нађемо, да вратимо

на првобитно место, надрастајући оно до чега смо дошли и оно од чега

смо далеко, сада, баш сада.

Франческо Петрарка питао се тужан да л’ с оне стране можда

у даљине неко уздах шаље. - Да, шаљемо га ми под небом ведрине и

крај поточића плаха, који се улива у једно мало језеро у подножју оног

необичног брежуљка...

Призор Заласка, Звижд почетком јула 2017 (фото "Заветина")

3

Варошице у које стиже само неколико режимских листова;

празни перони станица; ровашене зграде предратне железнице.

Шверцери. Дућани у које ретко ко залази између нових и

рогобатних вишеспратница. Дух локалних ујдурми и чаме. 

Слепо црево државе и света, са ким човек и о чему ту да разговара?

Као хлеб који је обавила буђ и плесан, бајате варошице, све

налик једна на другу.

Упркос прекрасним даровима издашне природе, ваздуха,

богатог колорита околине, шири се нешто страшно, као епидемија

свињске куге, свилица усред детелине.

Све су се, годинама гомилане, илузије распршиле, ту где су

утопија и лаж главне послове свршиле.

то је једна од слика Екс Југославије.

Од брзих пруга: локомотива и два вагона,

то је народу остало од сећања, и фараона.

Умрлица на сваком ћошку има уместо новина.

Зар ту Музеј Немогућег Ратара зидати?

Овде ни следећи век неће моћи

са атавизмима и ксенофобијом покидати

све нити. Овде је све заплетено у кучине

неразмрсиве.

Овде се углавном чвршћим валутама диве.

Долазак циркуса је најважнија вест.

Овде, богме, и од оно мало добрине, памети, слаба вајда:

царује порнографија, кич, примитивизам.

Паланка је коначно на своме,

на ономе што је кроз време била,

глува баба, баба Рога!

(Четвртак, 3. јул 1997. По повратку

из Кучева у Мишљеновац)

4

Другде (не овде, не овде!) треба купити

земљиште - на обалама потока који нестаје

у водама Четврте рајске реке,

повезане са морима и крајем света.

Јуче сам о том месту, опет, размишљао

и видео га.

Ноћас су мртви послали важну поруку

по човеку који никада није био поштар,

па ју је пренео окрњену.

Ни из чега створити нешто;

колико је породична митологија

поуздана као подршка?

Предео који лоше зрачи

и на коме за четврт миленијума

нико није подигао брвно

између светова,

ни пут којим може да прошета

Бесмртност, затвара се као прочитана књига.

Чека стрпљиво више од десет миленијума

одабрано место.

Малог човека. Мале ствари

понекад превагну.

5

Мироч, или Петровац на Млави,

Велико Градиште, Голубац,

ту негде на скелету великог сома

или моруне, где јата ласта слећу

на гране изнад воде, одјекује музика

и жубор матице која масне мрље света

усисава као рибе на површини труње.

Ту негде, где се вечерава спрам месечине,

или фењера, и муња,

шетају по пљуску после спарине

која је потрајала вековима

шетачи чија памет има облик левка

и пију пљускове и блескове у ходу.

И како који застане, тако се и окамени.

Из њихових удова, којим у младости

обичан свет ствара потомство,

почне да куља бистра питка вода,

која има моћ чудотворну:

да без престанка бризга и натапа

мумије и кости, набрекле

вулве девица.

Окамењене статуе су Духови.

Из Духова може извирати само Свети Дух.

Безгрешно зачеће је било и биће!

Ма шта о томе неверујући

мислили и говорили!

...

8

Новац сам по себи -

прибавља поштовање равно слави,

која ипак нешто дуже траје.

Вране у сутон слећу на високо дрвеће,

њихове су постеље близу: сигуран знак

да село одумире, и да је много шта

опет, као пре непуна три века.

Пси су свезани, лају на призоре

ноћи - на трећу димензију.

Где је била кафана и трап за чување ледених санти,

сад је кућица у цвећу.

Градитеља и кафеџије нико се више не сећа.

Они који су запамтили, поумирали су...

Лају пси на месечину и сећање.

9

Тај лавеж, или шум ветра сличан говору

морских таласа у мраку ноћном,

акценат су на дугој, предугој реченици ноћи,

коју су издиктирали тама, стихија

и бесмисао који скрива своје право лице.

Од огромне реченице остаје само тај акценат, можда и понека реч у

сновима нејасним и тешким. (Уздаси откривају оно што душа скрива.)

Да сам сада негде другде, тамо, можда бих могао видети крај те

предуге реченице ноћи, слику и прилику Содоме и Гоморе.

Онако је како слутим.

На сто је слетео ноћни

браонкасти лептир, да умре.

Умире у трзајима.

Још му дрхте влакнасте ножице.

Не више.

Живот је ближи смрти, него анђелима.

Ватра претвара баласт у елементе.

Превише овде има флоре и зеленила.

Премало пепела.

Осим у овој кући.

То су године и прилике запалиле,

нестало је у пламену све чега се неко сећао,

надао, што је сакупљао...

Једино се тако могло родити поново,

подмлађеније и лепше,

после пет стотина година...

10

Лавежи напредују, и флора напредује;

вишње и дудови миришу,

сенокоси и цветови липа.

Река је бистра, али на длачицама на руци

таложи се отпад насеља узводно.

Змија пробуђена људским гласовима

и џез музиком, склизну преко сенокоса у жбуње.

Шуме су налик на квочке.

Путници - на обарена јаја.

Нема људи.

Нема оних људи које смо запамтили.

Можда и постоје,

али су се повукли у хлад,

као пси испод кошева...

11

То је слика истински мрачног Лавиринта

са љубавним гнездом, у средишту,

где црна учитељица набрекле вулве, мами минотаура.

То је оргија у коју се укључују

сви који би да преотму суморан простор,

собицу на крају степеништа

налик на затворску ћелију.

Ветру је додељена улога лепеза

огромних, невидљивих.

Није тешко одрешити снове

братовљеве, очеве, мајчине.

Мртви навраћају у наш дом ноћу и понекада су неизбежни.

То је љубав којој је у мрачној празнини досадно,

па куцка о чаше, о екран телевизора, о прозорско окно.

Може ли то чути и осетити онај

ко у себи не носи бесмртну душу?

Лепезе огромне као напета једра

стварају вртлоге врелог ваздуха,

који ломата врхове јела.

Лепезе лепршају и стварају вртлоге.

Вртлог има облик левка,

левком дух силази

у лавиринт и снове...

12

Један круг се затвара,

други круг се отвара.

(Мртва врана покрај пута, у прашини.)

Илузија је неопходна и благотворна.

Као бистра, брза вода, у којој се види

сваки камен, и рибице. И белоушка,

што вијугајући мили према другој обали

и шибљу.

Та вода провидна, текућа, и сваки тај

камен у води пресвучен зеленом скрамом,

пут су којим путује летња светлост,

ту је рођена Вечност, ту одњихана -

свака илузија је ту сувишна и отровна...

13

Други круг се затвара,

трећи круг се отвара.

Трећи врата отвара,

дим дувански бледоплав

(као избледела боја врата),

лети према врту еденском.

У соби никог нема:

соба је пропушила!

Ствари су проговориле:

зелена мастионица,

камен у облику стопала,

пањ - печурка,

троножац,

катраница,

дарак,

краљица пећи,

жбан,

дрвени застург,

чамов стари сто,

гитара са две жице,

балалајка са три,

флаше са млевеним парадајсом,

празне тегле...

Чудо се догодило: соба је пропушила,

ствари су проговориле!

Пасуљ у џаковима од хартије,

гајтани,

каишеви,

семе бундева у мрежастим врећама...

Соба слуша ту расправу ствари

и пуши невидљиву цигарету...

14

БОЖЕ, учини немогуће

и прослави име своје!

Кућа чека у жбуњу дивљих ружа свога Домаћина. Свако село, заселак,

селиште, варош и градови. Чека у жбуњу, у корову, усред мртвих

коприва, сунчајући се на слаповима хмеља.

Лето са пљусковима обукло је у красоту долине и равни, падине

брегова, стрме стране и усеке шумских потока, напуштене салаше низ

Дунав од Новог Сада до Карловаца, од Београда, Гроцке, Смедерева

до Великог Градишта, Голубца, Кладова. Бог је даривао непроцењиву

дивоту. Питку воду са Мироча, опојно вино крајинско, ледене изворе

из стена ђердапских, чобане који свирају својим стадима и

ћувицима.Чека свака кућа као озебли гуштер сунце које се

рађа.Светлост која ће обасјати овај мрак и отпад, ове што играју на

отпаду већ деценијама под покладним маскама.

Путеви су зарасли травом, шуме су прогутале гробља и безбројне

прагове салаша. Кућа чека да кресне огњило о кремен, варницу и ватру

која ће запалити огромни отпад, сеоски, градски, свачији и ничији. Јер

Кућа и све около ње је претворено у највећи отпад на коме буја татула

и штирак, бурјан, зова, леска, маховина... Много је неокресаних дрвета,

разгранатих. Много је црепова склоних паду... Ко буде запалио тај крш

и отпад, уживаће као онај лудак Нерон у пожару Рима...

Не, плакаће због величанственог пожара.

Кућа већ гори!

И све што је у кући, осим Жезла и Круне, јер су од гвожђа.

Боже, учини немогуће и прослави име своје, нек’ лију

пљускови светлости, хиљадугодишњи пљускови!

*

И Бог посла пљускове,

и указаше се брежуљци пепела, пепела,

и Жезло и Круна, прекаљени.

Ево, долази Домаћин, само што није стигао

да сагорелу Кућу и окућницу нађубрену

пепелом засади лозом, која је одувек

рађала сочне гроздове и вино

које продужава, ако се пије умерено, век.

Србија се рађа из свога пепела,

подмлађенија и лепша, као тица феникс.

(Уторак, 1. јули 1997. Око четири поподне)

          извор: Из необјављених рукописа српских песника...