ОПЕТ И ОПЕТ
Ако мислиш зло човеку само га куни да му умре жена.
Пола два до јутра...Несаница - моја драга, воли да ме гледа док бдим, пушим и пишем. Размишљам, малтене маштам о Новом роману. Како се до сада нисам сетио и определио за тај наслов, који би на почетку имао поднаслов Прва књига у којој се налази описано, детињство Eccellenza IPERBOREO, понатили по надимку (БЕЛА) - још од првог разреда гимназије, и остало. Страх да ћу до зоре толико огладнети да нећу моћи да памтим толико чињеница - први део дипломског испита...
Писано пред нашу Славу - Аранђеловдан, 1975.
Уствари - више сам размишљао о томе, да одем некако у Европу (Швајцарску или Немачку) и тамо нађем неки посао и почнем да учим немачки. А војни рок? Зар нисам допутовао на село да у очекивању позива за одлазак у војску откачим Први део дипломског на Филолошком? Све то што смо ми учили.... ах...Оде неки ноћни теретњак према Пожаревцу. Овде се према возовима оријентисало. Јутарњи локал је пролазио према Београду пре пет, а вечерњи локал се враћао према К. после шест поподне...
Није свака кућа имала часовник, не. Сељаци из околине су се оријентисали према возовима. "То је онај у два", рекла би мати.
Из правца суседног села Љ. воз је излетао као црни бесни бик (испод мајчиног мираза на Главичици). "Оде онај у четири", опет би рекла мајка. Видим и оца како се сагиње и наставља да копа виноград на брду, које сам скоро цело откупио пре неколико година (двадесетак година после мајчиног упокојења).
Каква сам замлата био, боже мој! Гледао сам заљубљеним очима хоризонте Звижда, врбаке уз Пек према Зојачком потоку и Дубравама, или према Државним багремарима (пре Другог светског рата, то су биле голе пољане на врху брда, општинска испаша, али су то комунци пошумили најгором коров-сортом белог багрема, који све гута пред собом). Знао сам мирис тих багремара, кад процветају; и онај кад смо морали да се веремо и скупљамо семе, махуне тог багрема, које је наш учитељ уновчавао и улагао у школу, не у свој џеп. Једноставно, видео сам у себи све те успомене неразвијене, можда би прави опис био као замрзнути лед у души, који је обасјало сунце оно краткотрајно зимско које га не може отопити...
Их, колико околишења! И кога занима све то, сада када сам напунио седамдесет лета?
...Пола три,могао бих да легнем; али помисао на несаницу, која се понавља последњих ноћи упућује ме на то да наставим да учим, иако ми се не учи. Али, не треба губити време на начин како се то мени дешава...
Леп сан;срео сам Кјару у колу које је игра у нашој сеоској основној школи...Откуд ова докторка и Талијанка у мојим сновима?... И шта ме брига за К.; мене више занима, она која ме је откачила...Она из Карловца....
Дефиниција уметничког дела: сличност са фонтанама оваквог облика: низ судова постављених један испод другог: на врху је најмањи суд, а на дну највећи. Суд на врху је увек препун воде која се прелива у судове испод себе; сви се судови преливају преко својих ивица, осим последњег, који се не прелива него полако отиче кроз отвор на одређеној висини. Тих отвора има најмање четири, и кроз њих вода отиче бешумно у земљу...Иначе тај последњи суд је скоро увек пун....
Ручак: цацарика....Помисли и мутна сећања на неко време које изгледа далеко... нежноцрвенкаст као чмар кобиле који се испод подигнутог репа затвара испустивши у снег жутојајасте кугле свареног сена и зоби. Вожња на коњским колима Живадина званог Ђока Американац, ваљда у Мустапић?
Живадинова баба - Јела!
Дође мачка: мруу, мауу, пустио сам је унутра. Брда белешки на маргинама скрипти о Динку Златарићу, Ханибалу Луцићу, Шишку Менчетићу... Посматрам како мачка, као веверица, парче хлеба умоченог у кувану цацарику, лиже, покушава да загризе...
Из пољског клозета излази снаја ових Ш. и гледа право у прозор наше летње кујне; који наша мати отвара три четири пута у години... Мати је веома неоповерљива према дошљацима...*
____
* Тако сам то видео и забележио са двадесет и пет пуних година.Шта то значи? Погрешан суд, погрешан закључак... - Због тога сам нерадо читао те своје свеске у које сам записивао скоро свакодневно припремајући први део тзв. дипломског испита. Све оно што ми је пролетало кроз главу као раштркани облаци.И то сам заборављао; то је можда била некаква навика коју сам стекао као студент, као пушење. - Мајка је имала пуно право да буде резервисана према већини у комшилуку. Сада, четрдесет и нешто година касније, када су се сталожиле многе ствари у дну бића, видим да је мајчин опрез био природан... И да сам ја био веома неопрезан и према онима које сам донекле познавао и према незнанцима...
Нема коментара:
Постави коментар