Недовршени фрагменти
ПЕСМА О СВЕЦИМА, И СВЕТОЈ МАЈКИ ПЕТКОВИЦИ
Улетела и зуји.Та.Мува. 01:03 ч. 23.01.2021.Пробудио се после поноћи.
Мачак у ногама заспао.Замотан.Ставио дрва у фуруну.
Скувао кафу. Размишљајући о плановима, боље рећи Жељама,прелистао Списак. Помислио на Свињску даћу. На нашу браћу. Влахе. Из Рашанца, Влашког Дола,Турије, Старе. Ракове Баре.Криваче. И сетио се. Пијаног. Светог Илије.
Како гони. ђаволе.
Грми, трешти на западу.
А убија на истоку.
Све ђаволе тамо доле
Илија је истребио, осим једног
Сатану најстарију:…
Под корење се сакрила;
Са кочева око пакла,
У јаз дубок ускочила.
Сва космата и рогата -
Седам беба у стомаку.
Не би нико реко, боже,
да је трудна, проклетница,
Ал‘ је била ђаволаста,
Успела је да утекне,
и где јаз је препун лома
ту се она добро скрила.
А Илија шта ми ради,
Више пута ту опали,
Ал је пијан не погоди...
Навалила су сећања од памтивека,и она од јуче и прекјуче. Та.Мува. Која зуји. И од које не могу да се окренем на другу страну. И заспим.Него се преврћем. Вадим дуг Списак испод јастука. И мислим на Наше Брдо, и на стару трешњу (Запис, заветован Светој Мајки Петковици, која се умешала у наш породични лавиринт преко наше Родитељке, рођене на њен празник).
А онда и на западни пут око нашег имања, и њиве изнад гробља где су укопани сви наши – и мајка и отац наш – и оних пре њих … шест колена. И једног старог винограда, упарложеног, који се јавља заједно са легендима и предањима, о којима сам мислио не тако давно,претходних ноћи, које су сви други заборавили. Осим несанице једне старовремске бабе!)
И долазим до снова, које сањам све чешће последњих година: Жену у црнини, која иде према мени, и спречава једно дете, које никад пре видео нисам, које хоће да ми покаже неко место где је закопана велика тајна.
То је можда Света Мајка Петковица,коју је прво сањала наша покојна мајка, па онда покојни отац, па мој млађи брат. Шта то не смемо да сазнамо на овом свету?
Какво је то благо или проклетство скривено од нас и у нашим најупорнијим сновима?
Шта нас то задржава на самим почецима?
И свеци су грешили, и промашивали, не само наши преци, осуђени на сеобе. Све се расипа, све, и нестаје, у магли,боје пепела. Све се враћа у пепео и ниче из пепела. Као она митска тица. Нешто нас је закључало у кавез, као птице певачице - дубок вир, породични мит? То је та мува, која зуји, и због које морам устати. И ухватити је, откуд она усред зиме, на самом крају овог првог месеца наступајуће године?
То је та мува, коју треба да умлатим,као и тог паука што мили уз зид као комарац отровни са Нила. Крупна мува пред Светог Саву!
И ово што нема имена, што ме узнемирује,то није само та мува, инсекти, смрт која вреба, из ваздуха и са неба, то је можда и помисао да су и свеци имали своје грехове, и потврда да је Сатана нешто страшно учинила!
...Са дна јаза искочила,
У кукњаву ударила,
На сав глас је лелекала
Какво зло је дочекала.
Ходала је, вајкала се,
На колена бацала се.
Господ Бог се смиловао,
Ђаволицу пригрлио,
И у недра своја слио,
Ко сироту сажалио!
Ал космата и рогата -
Са седморо у стомаку -
Није рекла Господ Богу,
да је трудна, проклетница!
Сатана је и Бога преварила!…Све је више потврда о томе,и у животу влашких лаутара који прешавши седамдесету годину живовања, певају,на свој начин и својим речима арију коју им је сила небеска открила:
… - Чуј, Господе, шта ти велим,
Џаба сам на слави био -
Знам да сам те наљутио!“
Тада Господ, без по муке,
У недарца тури руке,
Ђаволицу он извади
И Илији је показа!
Овај, како љутит беше,
Оном мотком подебелом
Тресну Бога, обори га,
До костију повреди га,
Јер Илија слабић није,
Тад се Господ наљутио,
Па је свеца ударио:
Откину му руку, ногу,
Ослепи му једно око,
И тако га оставио,
Ал‘ га није усмртио!
Зато овај светац може,
Ослепљен на једно око,
Оним другим да нишани,
Па да грми на све стране –
Ал‘ и много да омане*….
___
* Када смо за сунчаних дана ове зиме ишли на планину, на наше кругове, да извадимо саднице ранки, читловака, дивљих крушака и дивљих јабука, дотакао сам један свој доживљај, од пре педесетак и нешто година, када смо натоварили пуна кола сена, и кренули да уз једну падину изађемо на пут према нашем селу. Тад је започела таква грмљавина и пљусак, добро смо покисли. А што је још важније,ја бих требало да славим сваке године тај дан, јер је гром ударио испред мене на неколико метара у трави- направио удубљење дубине мањег лонца – омануо Св. Илија- - Није омануо - вечна му слава, сачувао те! Да сачувао те, комшија, вели нам наш пријатељ ; а знаш ли и зашто - треба овде да предузмеш нешто!
Помислих: Споро сам себи улазио у трагове, можда и зато што нисам довољно побожан био? Као лаутар и фрулаш...
Наша мајка није волела то наше имање на планини, где има браник, шума, стари храстови и липе, зато што је знала да ту Св. Илија лети лудује, као да је пијан. И гађа, ништа не бренујући, па ни старе горуне и храстове, липе и дивље тополе. У нашем бранику извире реке, једна река, којој су наше комшије дале назив Кукавичја…
Нема коментара:
Постави коментар