...
Шта српска књижевност има, а није јој потребно, а шта нема за чим би требало да жали што нема?
 |
Дупла материца бездане књижевности.
Знак препознавања |
Скоро стотинак година има тзв. бирократску књижевност, а није јој потребна, а нема једну објективније срочену макар кратку историју те тзв. бирократске књижевности. Нема критички консензус око вредновања и превредновања. Чини се да је сасвим зачепљен канал филтра. Српска култура, књижевност, наука и друштво имале су ренесансну епоху која је потрајала ни четврт века (колико броје «Заветине» ). Та епоха је обрасла маховином, коровом и стравом. Уместо мисија наметнут је диктат стихије, Шкарт. Оживљавати некакву српску ренесансу, па и у часописима, донкихотски је посао, борба са ветрењачама. Српска књижевност више од пола века нема истинску обнову, ма шта о томе булазнили тзв. критичари-наметачи, купљени јефтино. И треба да жали што нема ренесансу. Заветине су – призивајући плодоносне пљускове после погубних дугогодишњих суша – то знале од почетка.
…Ако један народ жели да се подмлађује, то неће моћи уз подршку политике, или повећања наталитета. Неће се народ подмлађивати уз помоћ економије великих, светских сила, већ уз помоћ уметности, колико националне и самородне толико и светске! Уз помоћ – алхемије. Како и зашто? Знала је Стара Европа, знали су Грци. Зна обичан свет који живи са небом и земљом у истој љубави. Знао је и понављао Хердерлин…
…Наук будућности неће бити силне науке, већ вероватно, наук о древним људима – алхемија......
Видети више:
http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/08/%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%85%D0%B2%D0%B0%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BC%D0%B8%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5/
