среда, 3. октобар 2012.

PARE,PARE.PIZDARIJE / Eson Jaos





...Jednom davno u zao čas po sve nas
drkadžije neke sklopile plan
Na govnenom papiru ispisaćemo brojke,
ovim ćemo celom svetu mi jebati sojke.
Pa te parama zamajavaju,
POSLEDNJA OAZA - Leva obala Dunava, Jasmina Sikic,5
na kvarno te izigravaju.
Parama se, bre, oni s tobom ismejavaju.
Znaju oni da ništa  ne vrede
al bez njih ti eto na grbaču bede.
 Ništa ne vrede al zato s njima možeš svašta.
Jeftino  kupiti možeš fabriku
pa da ti posle ne bude žao kad je upropastiš.
Ako nemaš vremena za svoje dete
 kupi mu brdo igračaka i uvali
da  se s njima sam zamlaćuje.
Što bi se ti bakćao sa rodjenim detetom.
A roditelje svoje s vremena na vreme
pošalji u neku banju
 šteta da im ne produžiš život ionako su usamljeni
i željni da te vide.
Kad ti se povraća na venčanu ženu
 tutni joj samo govnenih papira
da   ne dolazi kući dok ne svrši s njima.
Ali gledaj da ne svrši sto duže.
Onda ćes imati više vremena za ljubavnicu
koja će pre poverovati u tvoju ljubav ako joj kupiš garsonjeru
nego ako joj skembaš vanbračno.
Skupo je podizanje dece.
Šta sve još možeš, šta sve još možeš?
S parama možeš da se zajebavaš kako hoćeš
Možeš sladoled da kupiš pa da ga polizeš
a i ne moraš
auto da kupiš sa  jastukom što glavu treba da ti sačuva,
samo pazi, veži se!
možeš da budeš debeo ćelav i star
da vrtiš pare - to ti je dar
i svi se ponašaju kao da si car.
Možeš suvim zlatom da se okitiš,
bundama od nerca da se utopliš,
telo da prepariraš,
ko spomenik da hodaš.
I na njemu sliku da ti ljube.
Zbog para  ljudi i glavu  izgube.
Al zato bubrege i srce od nekog možeš kupiti,
sve diplome za pare mozes skupiti.
Lepo bogami.
E sad, sta možeš bez para?
Bez para ti možeš da se na svoj život posereš
A možeš i dzabe da se jebeš.
Al moraš naći nekog ko isto nema para
jer oni sa parama nemaju vremena za jebanje.
Njih jebu pare.
Nego pusti njih da se jebu
ajmo mi negde na piće.
Au, ljudi pa ja nemam ni kinte,
ni za piće a ni za iće.
Ma crtaćemo mi pare i tako zaradjivati.
Eh da mi je smrdljivog papira,
ja po njemu da našaram brojke,
 da se i ja vec nekome najebem sojke.
O bože, bože, ko je ovde lud?
E, a ko ti je taj Bog?
Jel ima i on para?
Ma nema, on je bas siromašan al zato dasa ima muda.
Muda da vas satre.
Ima da vas nema.
od ognjene vatre,
od ognjene vatre.
Skroz opasan tip,
njemu ako se digne,
vama će da padne.
Glava da vam padne.
Kukala vam majka.
Smučilo mu se, bre, od vas.
Parama da se parite, dotle je došlo.
Pazite se ljudi,
sija sunce, sija sunce pa jednom zagrmi.
Nije da preti jer on se nikad ne sveti,
nego samo onako, bez veze.
U baš mi nesto teško,postaje sve teže
nije valjda da ce doći i do kraja sveta.
Zbog pičkinog dima da ode planeta,
nemoj bože sad o tome,
nego daj  malo po mome,
daj i meni malo para
da odletim za Ameriku,
pa da tamo vidim svoga sina,
videla ga nisam evo već pet leta,
zato sam vam ja ovako luda,
jer nisam nikad imala muda,
da zivim ko sav ostali svet.
Pa da sve parama plaćam.
Nego ovako, sve naopako.
Skupljim volim sve da plaćam,
otmena sam ja na tatu,
 jeftinog se tesko  laćam.
Plaćam -plačem –plaćam- plačem
E samo da sam ja imala para
ne bi se ja s vama vako zamlaćivala.
Imala bi preča posla,
izležavala bi se i izmotavala,
letovala, zimovala i kolko košta svet pitala.
I sad da vam nešto kažem,
glupo je ljudi al tako je to
PARE SU PARE
A BOG JE BOG.
Pa vi vidite.
Toliko od mene
a sa Bogom ćete morati nasamo.
Svako svoj da položi račun.
Jer što čovek ište - to on i dobije.
A dok ne dodje neko ko će da me pobije
odoh ja do banke
legle mi neke pare pa da ih podignem.
da požurim, na vreme da stignem
jer vreme je novac a novci su mi dani
Pi jebale te pare, svi ste vi ovde isti,
IZJEBANI.
I s kim onda normalan čovek da razgovara?

петак, 7. септембар 2012.

Малколм де Шазал (1902 – 1981), Француска



 
 
АФОРИЗМИ


                Данте је велики стога што разуме оно што већина писаца не зна: речи су живи створови. Потребно их је промешати, рашчланити и вратити их на њихово место да би се извукао склад из гласова и слика, али не заборавља се никада како је свака реч једно биће. Кад напишем звезда, са тих шест слова, не цртам мртве знаке. Они поседују стварно и органско језгро. Реч је животна мађија.

                Са својом мишљу и својом маштом узлетелим високо, песник је скоро увек пророк долазећег доба.

                Љубав без сведока кратко траје; Ромео и Ђулијета, на пустом острву, уклопили би се брзо у грађанску породицу.

                (Са француског превео Душан Стојковић)
           ______________
                Извор : Зборник ШУМАДИЈСКЕ МЕТАФОРЕ 2012, стр. 261

уторак, 28. август 2012.

ПОВОДОМ "Магарећих година" / Белатукадруз


Има велики број књига које су незаслужено заборављене;
ниједна није незаслужено запамћена.
И то понајвише важи за "Магареће године", књигу која није
само храна, већ је права посластица. Због тога и започесмо ово наше
путовање у свет лектире, све даље и даље*, баш овом заслужено
запамћеном књигом.
Ћопић је - нелажни писац, којем се верује. Кад је научио дачита, пјесмарица је била прва књига "која ми је доспјела у руке". Ушколи је, у трећем разреду, купио од учитељице књигу "МигуелСервантес", за коју је "искамчио с великом муком два динара од стрица
Ниџе". Остало је сведочанство о томе које је следеће књиге младиБранко прочитао. "Све су биле лијепо илустроване", каже."Читајућите књиге био сам тако узбуђен и занесен, тако разигране маште,
да сам све оно што сам прочитао, замишљао живље него стварнисвијет око себе. Преда мном су се откривали нови непознатикрајеви, људи, животиње. Све ми се чинило љепше, а боље ичудесније него у обичном животу." Кад је неки Ћопићев даљни рођак
"добио на лутрији пакет књига", знајући како рођак воли крушке,Бранко му донесе "пуну своју школску торбу крушака, а он ми,заузврат, поклони двије књиге: збирку народних прича и збирку
прича енглеског писца Оскара Вајлда. Како је тај рођак живио у
једном доста удаљеном селу, том приликом предузео сам и своје
дотад највеће самостално путовање. На два-три мјеста умало ме
не уједоше пси, али се ипак све добро свршило, и ја и књиге читави
стигосмо кући".
Почео је рано да објављује, још 1928. године, у четвртом
разреду ниже гимназије са непуних четрнаест година. Због свог
"дугачког језика" често је долазио у сукоб и са старијим ђацима, па и
батине добијао. Ћопић је и као ученик учитељске школе у Бањој Луци
живео у интернату и сарађивао у недељним хумористичким листовима
"Зембиљ" и "Огледало".
У годинама после другог светског рата, написао је Ћопић
већи број књига са мотивима из минулога рата и револуције.
И роман "Магареће године" уоквирен је ратном епизодом -
сликом другог дана битке за Бихаћ. Али то није ратни роман за децу,
већ је то - изванредно испричано сећање на тзв. "магареће године"
(тринаеста, четрнаеста, петнаеста).
"Велики прелом у мом животу настао је оних дана када
сам први пут у животу оставио родну кућу и свој завичај и
отишао у Бихаћ, у гимназију", записао је касније. "Настанио сам
се у једном ђачком интернату. Првих дана сваке сам ноћи плакао
тугујући за мајком, за кућом, за својим селом. Чинило ми се да
више никад нећу видјети своје родне Хашане, да никад више нећу
ловити рибу у рјечици Јапри, слушати брујање малог млина, ни
поиграти се с братом, сестром и својим негдашњим друговима.
(....)У Бихаћу су ме чекала нова познанства, нова сазнања и
доживљаји./ Ево најприје нових другова из свих околних градова и
села па и из других крајева. Чим смо се мало упознали и зближили,
најприје смо једни другима дознали надимке или смо их на лицу
мјеста измислили. Сјећам се и данас неких: Струњо, Снашица,
Чукан, Кравица, Баја - Бајазит, Кракија, Шуцкор. Најдужи
надимак имао је неки наш колега Вид кога су звали "Симон Фите,
трговина пите"./ Надимке су, такођер, имали и наши професори,
послужитељи, полицајци, итд./Један од мојих нераздвојних другова
с којим сам иначе највише ратовао и ја и остали, био је мој даљњи
комшија испод Грмеча, Душан Дивјак. И њега и те незаборавне
дане и доживљаје добрим дијелом описао сам у свом роману за дјецу
"Магареће године"..."
"Магареће године" Ћопић је објавио у четрдесет и петој
години живота (1960). Ова књига припада кругу, како сам вели,
романа за младе (Орлови рано лете, Славно војевање, Битка у
златној долини, Магареће године) и збирки прича за децу "Приче
партизанке", "Вратоломне приче", "Приче испод змајевих крила", и
"Доживљаји мачка Тоше". Овај класик дечије књижевности написао је
и збирке песама за децу "Чаробна шума", "Армија одбрана твоја",
"Партизанске тужне бајке", "Вечерње приче", "Деда Тришин млин" и
"Несташни дјечаци".
Мртви песници не захтевају да буду хваљени, али обавезују да
се о њима говори истина2. Бранко Ћопић је велики чаробњак приче.
Написао је "много прича. Све су оне део једне - бескрајне. Њихов
језик, њихова лепота и племенитост чине огромно благо наше
књижевности."
_______
2 Бранко Ћопић рођен је у селу Хашанима, код Босанске Крупе, 1915.
године. Рано остаје без оца. Основну школу завршава у родном селу, а даље
школовање га води пут Бихаћа, Бањалуке и Београда. Упоредо са студијама, започиње
и своју списатељску каријеру: прву причу објављује у листу Политика 1936. године.
Дуго је сарађивао у подлистку Политика за децу. Две године доцније објављује
прву збирку приповедака "Под Грмечом" (издавач Геца Кон у Београду"). 1939.
штампа код истог издавача књигу прича "Борци и бјегунци", за коју добија Ракићеву
награду. 1940. године објављује књигу за децу "У царству лептирова и медвједа".
Исте године дипломира на факултету. Одлази у војску. Излази му књига прича
"Планинци" у издању Српске књижевне задруге. 1942. године пише "Пјесму мртвих
пролетера". 1944. враћа се у Београд и постаје уредник листа "Пионир". 1946.
објављује шест књига, међу којима је и Доживљаји мачка Тоше. 1949. објављује поему
Јежева кућа. 1950. објављује Јеретичку причу око које се диже велика прашина. 1951.
жени се са Др Богданком Илић. Кумови су били Скендер Куленовић и Душан
Костић. 1953 - објављује Приче за дјецу. 1956 - објављује књиге: Доживљаји
Николетине Бурсаћа и Дјечак прати змаја. 1957 - објављује књиге: Босоного
дјетињство и Орлови рано лете. 1960 - објављује Магареће године и Сабрана
дјела за дјецу у 4 књиге. 1963 - објављује књигу Битка у златној долини и Приче
за најмлађе. 1964 - излазе САБРАНА ДЈЕЛА у 12 књига - поводом педесет година
живота. 1968 - постаје редовни члан Српске академије наука и уметности. 1970 - у
Колу Српске књижевне задруге излази Башта сљезове боје. 1971 - добија Награду
Змајевих дечијих игара. 1972 - добија Његошеву награду за дело Башта сљезове боје.
1984 - трагично завршава живот, испод Бранковог моста на Сави, у Београду, 26.
марта.
   _________________________- НАКРИВЉЕНИ РЕД КЛАСИКА

Зз

Зз
ВИЛИНСКА ПЛЕТЕНИЦА (Водена пећина) ПАМУК ~ Non, Je ne regrette rien