ДОМАНОВИЋЕВСКА ПОЕЗИЈА СРБЕ ИГЊАТОВИЋА / Душан Стојковић

ДОМАНОВИЋЕВСКА ПОЕЗИЈА СРБЕ ИГЊАТОВИЋА*

Згодило се да се поетика четворице досадашњих добитника „Ђуриног

шешира“ максимално разликује. После игривог, авангардног, незаборављено

клокотристичког, темом метафизички уозбиљеног Миљурка Вукадиновића,

пригушено авангардног Ненада Глишића, традиционалног у најплеменитијем и

најпесничкијем облику те речи Мирослава Јозића, ову награду је добио нови стари

Срба
Игњатовић. Употребили смо намерно два епитета е да бисмо означили

поезију која се у Циноберу налази као поезију која је задржала све најбоље што је

ранија поезија Србе Игњатовића у себи садржала а да јој је, у исто време,

придодала доста тога новог чега је у његовим песмама било у много мањој мери

него што је то сада случај, као и онога чега у његовој поезији уопште није ни било.

Место Србе Игњатовића у српској поезији још увек није одређено на прави

начин. То што је он полифони књижевник који се подједнако успешно бави

књижевном критиком, есејистиком, поезијом и кратком прозом, при доношењу

вредносних судова о његовом делу више му одмаже него што му помаже. Када се

говори о једном сегменту његова књижевна деловања и дејствовања, као да се више

мисли о оном сегменту истог о коме се том приликом не пише. Стога су увек, или

скоро увек, присутне одређене резерве и поприлично необјашњива бојажљивост

када је потребно да се вредносни суд изрекне. Пошто критике нема, или барем не

би требало да је има, без изреченог суда – убеђен сам, експлицитног, поготову када

је о неким „нерешеним“ писцима реч – изрећи ћу га одмах: Игњатовић је сасвим

особен, тренутно један од најзначајнијих песника које актуална српска поезија има.

На мени је да, пишући о последњој његовој збирци, овој која је пред вама, покушам

то и да докажем.

Мото збирке преузет је из романсијерског првенца Дневник о Чарнојевићу

Милоша Црњанског и гласи: „Коме ја ово пишем?“ Питање је то које сваког правог писца голица а на које правог одговора нема што никако не значи како се оно не

треба упућивати често. Када се у моту нађе, намењено је ономе ко књигу отвори и

прочитати се може као помало прикривен позив на активну сарадњу. Онај ко чита

привремено се преоблачи у онога ко пише.

Цинобер, насловна реч збирке, боја је која се јавља у сликарству античког

Рима, у илуминацијама средњовековних рукописа, на ренесансним сликама, на

кинеском порцелану (стога се назива и кинеско црвеном бојом). У Византији

царска породица њиме је писала службена писма и наредбодавне декрете. Њен

положај међу бојама очигледно је издвојен и повлашћен. Може се претпоставити

како је нешто слично, и с разлогом довољно оправданим пошто његово песништво,

и поред признања које је доживело, још увек није ишчитано ваљано и вредновано

како неспорно заслужује – пожелео да се деси и његовим песмама њихов творац.

Тридесет шест песама распоређено је у седам циклуса. Универзална је 

симболика те бројке: потпуност, свеукупност, симбиоза духовног и световног... Да

и не помињено чега све, и колико значајног, има управо у седмоструком „издању“.

Када смо код бројки, једнако, ако не и више, симболичне су и тројка и шестица.

Шестица се указује и као удвостручена тројка. Све ово спомињемо не бисмо ли

1

указали на архитектонику складања ове и ранијих збирки у којој је Срба Игњатовић

доказани мајстор.

Први циклус је насловљен „Чворови“ (има само две песме које су

повлашћене у збирци). Тако се зове и књига, објављена 1970. године, значајног

енглеског антипсихијатра Роналда Д. Лејнга. Прва „песма“ у њој овако гласи:

Они играју игру. Играју се не-

играња игре. Ако им покажем да сам то схватио,

прекршићу правила игре и они ће ме казнити.

Морам да играм њихову игру несхватања да сам схватио игру.

Све што у својим песмама чини Срба Игњатовић окретање је наглавце поставки

које Лејнг заговара. Он схвата игру коју играју они који мисле да је моћ коју су за

себе приграбили неприкосновена и неосвојива. Он свесно крши правила игре и то

их крши тако што доноси своја правила и игра своју игру. 

Прва песма књиге, „Чворови“, јесте поетичка. У њој се јављају гавран и

песнички субјекат који размишљају о развезивању чворова. Гавран тражи помоћ, а

песнички субјекат је свестан како му читав живот у развезивању чворова пролази.

Гавран се јавља, као симбол, и у поезији Едгара Алана Поа, Војислава Илића, Теда

Хјуза, Мирка Магарашевића, Борислава Радовића, Драгана Јовановића Данилова и

многих других. Налазимо га и у ранијим песмама самога Србе Игњатовића.

Друга песма збирке „Овде“ открива нам модел грађења песама у читавој

збирци. Постоје када је о писању поезије у савременој српској поезији реч две

варијанте: једну бисмо могли назвати „руском“, другу „румунском“ (песник о којем

пишемо приклања се другој). За прву су карактеристични строфична организација

песме, доминација катрена, готово обавезна рима. Као међуверзија појављује се

нападна заљубљеност наших савремених песника у сонете која се у праву

сонетоманију преобраћа, као и творење многобројних сонетних венаца чији су

аутори нсвесни тога да је овој изузетно сложеној, можда и најсложенијој икада

створеној, форми вероватно одзвонило (Милан Младеновић је покушао, по нама

једини успешно, да јој придода нешто ново и неочекивано, али је тај његов

покушај, на жалост, незавршен остао) и да је онима који се ње подухватају

неопходно потребно да прави песнички мајстори (чак и више, неизмерно више, од

тога – лирски велемајстори) буду. Друга заговара слободан стих, ретку, „случајну“

риму, иронију, апсурдни хумор, оштру и необичну, не ретко онеобичену, поенту.

Прибележеном, Игњатовић, у пооштреној мери, придодаје и рефлексију која је

онеобичена те је управо том својом искошеношћу изразито упечатљива. У песми

„Овде“ налазимо и стихове:

Овде пропадају империје.

Овде је стара Европа.

Ми волимо наше освајаче

(последњи цитирани стих сасвим очигледно је ироничан, али садржи у себи и

одређену меру горчине која произилази из нашег понашања у неким ситуацијама

које захтевају опрез и будност националне свести), као и :

2

Империјама је суђено да дођу и оду,

да се оспу у шодер и прах.

Али то није разлог, моја добра жено,

Да не легнемо загрљени, ноћас и занавек

(подвучене речи оне су које ове стихове подижу на ироничну раван и снабдевају

очигледном онеобиченошћу).

Неколике песме носе датуме настанка те се претварају у саставнице

разбацаног песничког дневника.

Унутар савремене српске поезије теку (да ли равноправно?) три песничке

струје: чиста лирика (теоријски најпрецизније је одређује својим теоријским

текстовима и својом Антологијом модерне српске лирике 1920 – 1995. Милослав

Шутић), критичка (значајну књигу Српска критичка поезија посветио јој је један

од њених најистакнутијих представника Мирко Магарашевић) и рефлексивна

поезија. Поезија Србе Игњатовића несумњиво спада у трећу групу, али се у њој

могу наћи и, у последњим књигама све више, у овој о којој пишемо највише,

елементи који би били основица друге. 

Срба Игњатовић, који је вангенерацијски песник, написао је прегршт песама

које одговарају тренутку у којем су се пред јавношћу обреле. И за њега, као и за

многе друге модерне песнике, свет је једно једино острво. Глобализација је

показала своје зубе. У свет се улази као у пакао (нимало случајно, други циклус је и

насловљен „Ентер“: Све што достојно јест / Бацимо на ентер, на један клик, пева

се у песми названој једнако као и читав циклус у којем се она налази; учинимо ли

то – а хоћемо – неизбежно ћемо се разбратити и закрвити се, лишити памети,

погазити име, изгубити лик и постати као сав остали свет, који у реповању и турбо

фолку ужива, потпуно дехуманизован и отуђен, машина само међу другим,

зарђалим, машинама). Он је, заправо, и не само помало, онај десети круг,

дантеовски, наддантеовски, о којем је наш песник певао у тако названој својој

изврсној поеми. Човек са којим се додирујемо раменом, сучовек са којим, поред

којег, живимо стално је у жлебу: имитира прошло, живи прошле. Обесвојен је.

Слободан човек, међутим, није понављачки човек. Слобода се и у језику, језиком

Помало старински језик присутан у Игњатовићевој поезији је покушај да се

очува, или наново оживи, господственост. Међу све самим (песничким)

напредњацима није згорега понекад бити и натражњак. Међу српским песницима, и

не само по језику, већ и по тематици, Игњатовић се издваја, подсећајући на

Борислава Пекића у српској прози.

Деминутиви и хипокористици не остварују у његовим  песмама  ублажавање

и тепање, већ показују како се континент човек свео на мрвицу која једва тако

може да се назове: градић; делић; земљица; зеричак; момчуљци; нотица; словце;

сподобица. Доминирају речи за које смо скоро заборавили да су наше, прошаране

честим турцизмима који симболички указују како смо и физички и језички

робовали, другима били раја: алај; берат; востати; грк, дочим; којекуде;

закретати; згомилати; зера; Јово наново; кућаница; натиснути; нишчи; нуто

чудо; обдан; обноћ; ончас; очас; почем; преумити; пројавити; Србац; сурдук;

столп; уждити (свећу); танкоћудни; тик пре; трпеж; чатити; чвакати; черен;

черни; чрнилница; џаба. Архаизми су у споју, који на Змајеве макаронизме

3

поиздаље мирише, са речима које нам је намрело ново, компјутерско доба: ентер;

лумен; мејл; рисорт; СМС; спа; твит; твитер. Налазимо у овим песмама и

неколико (потенцијалних) неологизама: виноплавни; лаживесник; мудросерина;

наметрити; смехоплач.

Историја је, као и у песмама Ивана В. Лалића (барем једној) о Византији,

Миодрага Павловића и, посебно, Бранислава Петровића, извориште комичног.

Завршетак песме „Без нужне дистанце“ гласи:

Оживела слика Милића од Мачве:

На тендеру за инсталације,

У лудој ноћи вештица,

Премију без муке узео

Добри кум Вујица.

У левици му глава крвава,

У десници свећа покајница.

Велики број песама у најновијој Игњатовићевој збирци „разговор“ је са

традицијом који укључује у себе  критичке и полемичке тонове. Када песник вели

како је онај ко је некада био ратар, муж хранитељ, / гонич оваца и свиња, кућни

патријарх, данас постао го сељак / весељак, са слушалицом / на уву, Мадоном у

срцу, наш Вуди Ален („Онај кога смо заборавили“) песма у којој ови стихови јесу

постаје лирски одјек чувене песме „Отац и син“ Ђуре Јакшића.

Умишљени градски кретени / покондирене балканске гузице („Бесна и гадна

или говор мржње“) шеткају расне псе. Завладала је бела куга. Узалудно је што

Једино права љубав / траје до задње коске (Исто). Уредник часописа јесте општи

пијаниста („Такво доба“). Готово сви носе умне протезе („Твитови“). Иронично се

пева, како носиоци истих прате одважне временске прогнозе (Исто) и уживају што

се слажу, крај њих, и у њима: ред мувосерина о, / ред мудросерина О (Исто). Можда

је неопходан повратак писаћој машини, гушчијем перу (треба га умакати у

мастило, али и у крв) („Посланица Шаламуну“), јер, у времену у којем јесмо тако

што нисмо, крај нас су људи – манекени, репом мрдајући („Нотица“). Најјачи

еликсир, могуће и једини прави ако нам је наум да покажемо како се не слажемо са

не-временом у којем би требало да се временимо, у песништву је ђубриво, жестоки

воњ живота („Узалуд“). Наша судбина су неплаћени рачуни, суноврат духа,

климоглави, њакање као најлепша песма. Људи су се омагарили, а у будућности –

дочекајмо и то – ољудиће се магарци!

Поента песме „Алал вера (варијација)“гласи:

Све си им рекао

(а ниси ништа рекао).

Таквога мајка

више не рађа!

Осим овде поткаченог Александра Секулића, Срба Игњатовић, прави poeta

doctus, ни у овој књизи не заборавља своје претходнике и савременике: Бориса

Пастернака, Г. Баковију, Витолда Гомбровича, Васка Попу, Србољуба Митића,

Томажа Шаламуна, Адама Пуслојића, Слободана Стојадиновића...

4

Наш песник, мајстор минијатура, концизног лирског филигранског веза,

доказао је и овом књигом, као и неколиким ранијим песмама и читавом претходном

збирком Пијавице и друге утопије (2011), како се придружује снажној ангажованој

поезији, која се „политичкој“ лирици на корак приближује или се, већ, у њој и

утаборује. Поред распричане критичке ангажованости која понекад и не може да

очува до краја свој дах, постоји и ова друга, и другачија, која се непрекидно збија и

згушњава. То не значи да ређе, и лакше, погађа. Игњатовићева се приклања овој

другој. Он је пуно  тога научио од Радоја Домановића. Најновија његова поезија,

она из претходне и ове збирке, домановићевска је у најбољем смислу те речи.

     ___________

        *  Објављено као поговор књизи песама С. Игњатовића: ЦИНОБЕР - Београд, Фондација Солидарност Србије, 2015, Библиотека "Ђурин шешир" стр. 56 - 63.