ВРЛЕТНА ЛИНИЈА (Животопис) / Мирослав Тодоровић

ЛИСТОВИ НА ВЕТРУ

***

ИСТОРИЈА, књига прекривена травом.

Траже, копају, будућност своју налазе.

***

ВРЛЕТНА ЛИНИЈА

(Животопис)

Трешњевица

Чачак

ТетовоДебар Охрид

Ђердап  Књажевац Косово КосаничкаРача Мајданпек

Високо Тара

Приштина Косовска Митровица

ЗимбабвеПодујевоМургула

Светозарево
Бела Паланка

Брестовац  Ниш

Црно  Јадранско Средоземно Егејско море

Тунис Малта Бугарска Грчка

- Трешњевица

***

Дан да мотриш

Све што те је ноћу гледало

***

10. јун 2015.

Пробуди ме удар грома. У ноћној тами линије муња. Разлеже се грмљавина. 3 сата.  Пљушти. Слушам кишу… поново заспим. Пробуди ме музика кише. Сунце понад хоризонта иза облака. Магла у долинама
. Вали магле преко брда.  Идем бос по трави. Осећам задовољство док бос ходам  и блажени  додир са земљом…

Седим на буковом трупчићу и мотрим облаке што плове небом. Маглу што се небу примиче у облаке слива. Светлуцаве капи кише на иглицама смреке.  Одсјаје.

Слушам мирис мокре траве. Сунце се пробија између облака и пејзаж обасјава.  Пејзаж мења боју, светло и тамно се прелистава.

У малињаку бруји. Подижем пале стабљике, усправљам уз жицу привезујем. Ноћашња киша их је оборила. Мирис шуме.

И ти си се погрбио, каже Раде. – Дошао да баци ђубре у његовом малињаку.

Поново ће киша.

Нисам, велим и усправљам се.

Знам да јесам. Он одлази,  а ја остајем с облацима и тичијимцвркутом.

***

„Писање  је бесмислена  бесмислица, ослобођења сваке сврхе да бисмо лакше прегурали животну досаду.“ М. Пантић

Досадно може да буде само градском човеку. Сељак живи пун живот. У селу са својим усевима, животињама које гаји, травом, воћем и биљем ... он је у свему томе.  Зна немушти језик  зна оно што се не учи већ што се вековима у крви, од памтивека, носи и  преноси. Поседује све што се речима не исказује. Учи од свега што га окружује,  он је у свему томе, у мирису земље коју копа, у листићу што трепери. Зашто би се сељак бавио писањем?

 Он зна да је све што треба давно написано, он не зна за животну досаду.

Како зна?

Зна, јер му то земља свакодневно казује. Чује од ње док копа, док сеје, чује из ње оно што у њему дише.

***

У крошњи шљиве шуми. Црна грудвица помера лишће. Мотри. Играју се косови. Он и она. Додирују крилима, узлећу, преврћу у ваздуху… Љубавна игра.

 Описати. Зашто? Мотрити…. Бити…

***

Модернизам (експресионизам) – параноја интелигенције.

Реализам – зрелост литературе

Постмодернизам – суицидни индивидуализам, односно – смрт књижевности.

(Ж. Павловић)

***

11. јун 2015.

Ведро. Магла између  брда. Мотрим како је светлост разређује, како нестаје.

Кукавица се јавља са Свеловине.  Из борове шумице чује се РРРРРРРРРРРРРРР….

Над ливадом гракће, у воћњаку бруји… све као да је неком невидљивом руком вођено.

Шум крила. Прхну косица, затрепери лишће малине. Разгрнем лишће: Гнездо, у њему четири јајета. Обрадујем се, полако удаљим. Сада ћу бринути све док се тићи излегну и одлете из гнезда…

***

Колски точак стоји под тремом.  Где неста она шкрипа натоварених кола? 

Отац, волови, путеви зарасли у коров, њиве заогрнуте шумом?

Колски точак.  Шта то и коме точак остављен казује?

Унаоколо тишина.  Прекривена пауковом мрежом.

“Крај пуклог точка клечи колска руда” стих М. Тешића  у овом призору, не чује се, види се…

***

МОТРИМ Пејзаж

Око пејзажа ме мотри

Слушам трепери

Живота дашак

Над списом

***

***

Чему понављати туђе мисли? Да ли зато што у њима налазимо потврду својих? Или зато што нам представљају откровење?

Свеједно. Вреди их понављати. Чак и ако су познате нама или другима. Ако ни због чега другог, а оно зарад спаса од заборава.

Ж. Павловић

***

ОДЛЕПРША

Ал оста на снимку

И у мом погледу

12. јун 2015.

Пошта на Дивљаци. Мићо Цвијетић: „Свет и кућа“ – Драгом Мирославу Тодоровићу, који такође самотнички поново усправља своју кућу и очајнички дозива бивше укућане), М. Ћулафић шаље „Савремена јерменска поезија“, Поезија В. Ћулафића, „Дудово буре“ Љубице Стефановић... Нарамак књига и часописа...

Лежим у мрежи, веверица претрчава између крушке и јабуке, ено је, неста у крошњи, а ја читам поезију Миће Цвијетића. У песми „Горка слова“ стихови професора који, и у моје име,  каже:

„Овај свјет не могу да поднесем ни пијан

А камоли да га поднесем тријезан“

Ни, ја често ми дође да пукнем од муке. Заштиту од свега налазим у поезији, у самоћи, у лутању по шуми, брдима… И као онај што рече што више познајем људе, животиње су ми драже.

Лахор донесе мирис зрелих јагода...

13. јун  2015.

Румен зоре понад линије  хоризонта.

Све јасније сенке брда. Мотрим. Слушам.  Косим траву у малињаку. Мирис траве у ваздуху. Склоним се од врелине у хладовину смреке. И читам књигу Миће Цвијетиће. Каним приказ да напишем.

14. јун 2015.

Врућина. Између редова малина трава коју сам јуче покосио пожутела већ.  Зру малине, све бруји. Мирис зрелине.  Идем бос по трави. Трави. По земљи што све узима и све храни.

15. јун 2015.

Позвао ме Доле да стрпамо сено.  Покошено, с друге стране брда. Мотрим, слика са тракама суве траве. Мотрим да ми та слика у памћењу остане.  Доле тракторским вилама приноси сено, ја вилама додајем Миндеру да га слаже уз рогочу. Туче јара из неба. Спарно. Једва се дише.

Мораш да радиш, Мире, каже ми Доле јер пензија ускоро неће бити.

Биће као у оном филму: „Ђе си пошо“? „По пензију. Зар нису чуо да су пензије укинуте?..Ха, ха...“

Да видимо да није ширет. Шале се на мој рачун.  Од Малича почеше да се гомилају облаци. Стиже Обрен, на моју срећу, да припомогне. Ја већ балдисао. Поче да роси кишица. Обрен прича како је Миндер давно на кући написао ТИТО. Где ти је сада Тито? питали га.

Ено га у корову  као и кућа што је...

***

Старост је грчевито себична. И што је дубља, грчевитији јој је себичлук. Али, успе ли да не изгуби радозналост за живот у коме јој је све мање простора и остајући му привржена барем спремношћу за радост због успеха и плодности надируће младости, старост се неће сасвим предати животном отпадништву.

Ж. Павловић: Откуцаји

16. 06. 2015.

Ноћашња киша је напојила жедну земљу.  Идем у шуму за печурке.  Нађем лисичарке. Идем кроз шуму… слушам како птице певају. Идем... На сунчаној падини код Светиње дочекује ме стадо лисичарки. Какв ручак? Сенке брда иза завесе кише. Ко то може да наслика?  Мотрим.

***

Киша и лишће

Слушам како шуми

Озго стиже

***

Облачно. Смењују се облаци и сунце. Буја трава. Тамни облаци плове небом. И ваздух је таман.  Са комадом шаторског крила прекривам малине где се налази гнездо. Косови ће знати да их штитим од кише. Неба.  Киша ме отера у кућу.

Читам Сеферија:Гласови из камена

***

„Овај свет тоне

држи се, оставља те

самог на сунцу“

(Ј. Сефери)

***

Магла пејзаж

иза завесе сивила –

тишина брда

***

Ћулафић поручује: Враћај се поезији!

***

18. 07. 2015.

Киша ромиња. Магла заклонила брда. Дочекује ме тичији цвркут. Шапат лишћа и кише. Сиво у ваздуху. Први дан бербе, а киша...

Пошта. Ћулафић ми шаље књигу Д. Вујина: „Дарови осаме“.

22. 06. 2015.

Разведри се. Берем са Лилом малине. Због кише и оне застале у зрењу. Гнездо се од кише померило и ја га жицом учвршћује за стабљике. Да га нисам прекрио не би издржало. У гнезду тићи на шушањ отварају кљуниће. Косица журно трчи између шпалира: Ћи, ћи, ћи... хитам да осигурам гнездо  и да се што пре удаљим...

Берем, правим паузе. У „Политици“ интервју са Љосом: „Да нисам патио не бих био писац.“

Преносим гајбице код ваге.

 „Има кол’ко да се преживи“ каже С. Гура колица натоварена гајбицама.

16. 6. 2015.

Јесење време сред лета. Киша ромиња. Што не береш?  пита ме школски друг.  Ја прегледам пошту у кафеу. Све је у журби, кафић празан. Зове чича Добрило. Јуче био у Вигошту. Свратим, на Гуглу прегледамо фотографије, наше заједничке. Прегледао је рукописе, много фасцикли, ништа није бацао. Књиге са посветама, читава библиотека. И опет прича о малинама,  о томе како је негда у Вигошту имао грм малина неки Тикомир. Па се ми ђеца ко врапци сјатимо на тај грм.

Вратим се у кући. По подне идем у шуму по печурке. Испод Светиње ме затече киша. Наломим гране и држећи их над главом стигнем кући. Нашта ли сам личио са грањем над главом?  На шумског човека. На Пана са снопом грана над главом.

У малињаку птићи  испунили гнездо.  Косица излети, и са оближњег колца чека да оберем малине око гнезда. Ћи-ћи-ћи..........

30. јун 2015.

Киша. Облаци прекрили небо. Комад шаторског крила штити косиће у гнезду. Чим устанем идем да их видим. Знам да ће за неки дан одлепршати из гнезда.  Све је мокро, а гнездо је благодарећи мени сухо. Само да одлете. Иако осећам празнину када одлете, радујем се јер овде их вребају опасности. Ласице, мачка...

Д.  јавља да сам добио 1 награду на Шумадијским метафорама. Штампање књиге.

Беремо, отимамо од кише.

У крошњи чаврљају косови.

Гракће гавран.

Бележим ове редове пун умора.. У гнезду један од косова шири крила. Мотримо се… Радује ме што сам их спасио.  Од силних киша гнездо би се распало. Облаци се разилазе, светлост по брдима ствара своје слике.

Хуји…

Под тремом суши се наша одећа. Све мирише на влагу. Мотрим своје  делове одеће као да сам и сам на жици разапет.

Један тић отишао из гнезда...

1.    јул  2015.

Из СВЕН-а јављају  да није уплаћено за „Грчку свеску“.

Мотрим пејзаж на  небу, слика чију гаму сунце мења.

Беремо малине, стрепимо од кише.

Тичији цвркут. Облаци небом.

Сенке облака плове пејзажем.

Чудесне слике које око фотоапарата не види.

***

Ведро небо.  Копно на видику.

Док косим траву чујем пиштање. Тић излетео из гнезда сплео се у трави. Узмем га, брани се крилима.  Однесем га на чистину и пустим. Трчи, лети, лети... Не стој...У гнезду остао још један тић. Мотрим га, знам да ће у празном гнезду остати само прхут крила... Радује ме тичији говор.

2.    јул       2015.

Ариљска пијаца. Укафићу прегледам пошту. Свратим код Добрила.  И поново прича о

малинама. Променила је менталитет људи.У глави о томе имам текст: „Малине нашег менталитета“. Добрило предлаже да идемо да снимим пејзаже са вигоштанског пута.  Никако, оставио сам Лилу да сама  бере, а јек је бербе малина.

Немој, Миркане, да је грдиш. Знаш и сам, ако хоћеш мед не лупај по кошници.

И настављамо разговор. Све што се проналази само допуњује оно што већ постоји. Је ли будак, је ли мотику ишта уклонило?

Прочитао је збирку „Грчка свеска.“ Ово што си написао као да ти је Аполон  седео с једне, а Дионис с друге старне. Зато ти је ова поезија најбоља…

Прекидам разговор и журно се враћам у Трешњевицу.

На пошти, Дивљаци, Књижевне новине и Ћулафићева књига.

Што не береш, него дангубиш овде?  пита ме Милисав.

Нико не пита: Где си? Ни: Како си? Већ:  Што не береш?

Беремо,савијамо, клечимо, трапуљамо, боле ме сви мишићи и ја се заклињем у себи да идуће године нећу брати...

***

СМС порука: „Ако си у прилици купи  недељну Политику има разговор са мном“. М. 

(.................)

***

8. јул 2015.

Излазак сунца. Мотрим. Небо без облака. Најављују врео дан. Минулих дана жестоке врућине су мориле малине и бераче. Беремо журно пре него нас жега у хлад отера. Плодови од силне врелине се суше, лист малине преврће, брани од врелине. Светлију страну окреће. Одлазимо у Клисуру, на Моравицу.

На пошти„Други цвет“  М. Бркића, роман „Лавиринт“  З. М.

Жубори река. О како тај жубор смирује и у њему жуборим у свет течем…

Тел. Бајо Луковић. Књига му је у ужем избору за Награду „Рака Драинац“.  Радоваћу се ако је добије. Слушам воду. И љескање воде обасјане сунцем мотрим.

Односи умор и врелину из малињака.

***

МУЗИКА воде

Љеска светлост-

Камен блиста.

 ***

СЛУШАМ жубор –

Вода и камен

Светлост понад.

***

ТУГА. Винуо се у небо  песник Миленко Д. Јовановић 7. јула 2015. Јавио  његов син 9 јула. Није могао више да издржи… Нека је покој твојој души, мој Земљаче, Песниче Миленко…

***

15. јул 2015.

Први дан како не берем малине. Зором идем у печурке: Пањеви, Светиња, Клик… Идем кроз шумску тишину, мотрим сенке светлости како се преламају између стабала.

***                                                     ***

ИДЕМ кроз шуму                            Прасне суварак

Осећам како ме                                Јекне у тишини

Дрвеће мотри                                   Пламичак у мраку

Идем полако преко  брда, мотрим плаветнило понад Малича. У подне са Л. идем на Моравицу. Нађем згодно место на пању који је вода избацила, седнем и слушам жубор воде у блаженом хладу јова. Оперем мајицу и ставим је на суху грану  да се суши. Свратим код цркве да узмемо воду. На путу стаде југо и видим како мој рођак М. везује за браник ланац са псом. Да фотографишем. Регистрација БГ. Ово нисам видео. Има, каже, два радника, жури да им однесе ручак. Ех,

Јавља песникиња Ј. „Добро је што се бориш с малинама. Ја ти желим само здравље“. Пише да је јун провела у болници. Проблеми са кичмом.

Загорац пише: Брате Мирославе,

Само с врхова вјечности може се ослушкивати непогрјешива мисао истиности…

17. 07. 2015.

Слушам јутарњу тишину и мотрим како сунце изгрева.  Румена лопта упловљава на  небеску  пучину.  Идем кроз шуму, у увалама нађем неколико млекњача. Врелина не да печурки да опстане.  Од врућине кљокну у суху траву.  Тишина шуме. Светлост веје између букових стабала шуме. Стара стабла пала труну између младих. И у шуми је као у људском друштву…

На Моравици, у Клисури слушам блажени жубор воде:

Слушам жубор воде

И моје мисли

Отичу у свет.

Тишина и жубор. Слушам музику воде, слушам како вода расправља са камењем…

        ***

Сенке у води

Трепери  лишће

У жубору  светли

***

ЖУБОР воде

Чује се у поезији

Искон и сјај

       ***

ЗАЛАЗАК сунца

Румени се небо

И лице твоје

***

ЗРАЧАК

Сусрет

Осмех

27. јул 2015.

 Будим се пре сванућа. Ослушкујем тишину, мотрим како се тама бистри.  Магла заклонила Бели Камен. Румене се облаци понад хоризонта.  Каква слика?

Мотрим како сунце мења гаму боја небеског пејзажа. Роса у  трави.  Сечем старе стабљике малина. Повијем стабљику и маказама је одсечем. Јекне.  Туп удар јабуке која је пала у траву.

У тишину. У тишину тишине.

У тел СМС порука: …Ј. Исток (Часопис) ионако је све пропало па и ми као људи. Сви добију паре који су уз власт а за исток липов к...

Об.

Све је ко у песми „Свеци благо деле“.

***

ШУШАЊ лишћа

У празном гнезду  -

шум/е крила

***

28 јул 2015.

Купих тример за кошење траве. Хеј, у овим годинама.  На Дивљаци берачи малина чекају аутобус. Враћају се кућама. Ја се враћам и у хладу смреке сређујем белешке. У глави ми песма о скулптури коју сам искресао од крошње јабуке будимке. Стоји у авлији понад куће налик на препотопску животињу. Треба да је запишем.Чагара по глави. 

Дува ветар што све суши. Шушти у малињаку старо лишће обраних малина.

Сутра завршавам са брањем.

***

Српски књижевни лист, јуни јул 2015.

Од мојих се нико никада није одвајао од земље (Разговор са сликаром Миланом Коњовићем

29. јуна 2015.

Врелина, а ја на лежаљци под смреком размишњам докон и о поезији. Коме је она потребна у овом времену… Позово ме Доле да помогнем око сена, Туче врелина, мирише сено…Када смо завршило месечина је обасјавала сенке брда.

Шта све нисам чуо док смо трпали сено. Не воле оне који су остали на селу нас који се враћамо.  Враћам се кући преко брда.

 Као у песми

Поноћна белешка

ИЗМЕЂУ звезда и облака мисао моја

Преко брда пуних мрака гацам

Путем који никуд не води

(Потоња верзија, Просвета, Ниш, 1997.