"Por Que Llorax Blanca Nina"(Sephardic Jewish music from Sarajevo)-Monts...

Истина о српској књижевности би била привлачнија и потпунија, када би била испричана, преко медијума / Белатукадруз

ПОЧЕТАК И КРАЈ «МЕТАФИЗИКЕ У БЕЛОМ ОДЕЛУ»

Кад се критика доведе у питање, појаве се многи аргументи за и против. Уметности међутим не треба аргумената : млаз који бризга из дубина живота, и бесмисленом иначе, да највише оправдање. То се зна, али је нужно још у почетку подвући.

     И још нешто : етика поезије није да се њом неко духовно храни (тешко том) , него да мађијски пробуди зачмале или још непробуђене силе, јер  чами дух или спава у многима.

   Што је неодољиво, дакле из највеће дубине, изражено, самим тим хоће да се саопшти највећем броју. То је призив из самоће : "Ходите, сви сте ви што и ја!" Случај великих уметника : невиђени или нечитани, самим именом носе магично дејство.

     Откуд онда посредници, водоноше са извора?

    (Момчило Настасијевић , За релативну критику,

     в. у књ. САБРАНА ДЕЛА IV, Есеји . Белешке.

     Мисли, Дечје новине - СКЗ, Београд, 1991, стр. 241)

О, колико  ствари  је остало неречено,

Старих драгоцености расутих по путу!

Одакле сада да их сакупим,

Кад су изгубљене занавек на друму!

Можда ме друге чекају на путу,

А живот брзо иде наниже,

И време све више се стропоштава.

У доба када су стари  рукописи

Били чувани у манастирима и криптама,

Монаси - писари чекали су да стигне

Хартија из арапских крајева.

Гребали су стари пергамент ножем

И на њему преписивали из Писма;

Нису гребали дубоко, да га не кваре,

И тако су под псалмима живеле старе мисли.

Душа ми је као један од ових

Чудних рукописа палимпсеста;

Бришем свеж запис и наједном излази

Други запис  сакатих и недокучивих слова.

О, ако успем да их одгонетнем,

Да се до старих извора попнем,

Можда ћу наћи скривене у њиховој дубини

Те ствари које нису биле речене.

                Да ли има бољег и тачнијег увода у једну овакву књигу есеја и критика од стихова румунског песника  Александру Филипидеа (1900), сина познатог румунског лингвисте ( у преводу Р. Марковића)?  Сумњам. Нашао сам стихове и истину која може стојати  истовремено и на почетку и на крају ове књиге. Исти румунски песник има и песму о свом силаску у Стикс; он тамо није сишао уцвељен као Орфеј када је покушао да извуче из таме своју светлу Еуридику, ни као препредени Уликс; није користио крила вештица : већ само уже светлог трена. То исто би могао рећи и аутор ових редова о свом силаску у Стикс српске књижевности...

Мирослав Лукић:  у кругу  колибе у Брестинама,

крај Дрине (Мачва) на имању бадовиначких  

Аничића. Средином седамдесетих година. 

- Снимак  сликара Микана Аничића  (Призивање  Анђела)

НАПОМЕНА УЗ ОВО ДРУГО,     НЕШТО ИЗМЕЊЕНО ИЗДАЊЕ

                Прво издање МЕТАФИЗИКЕ У БЕЛОМ ОДЕЛУ објављено је  у АЛАМАНАХУ ЗА ЖИВУ ТРАДИЦИЈУ, КЊИЖЕВНОСТ И АЛХЕМИЈУ, Београд, 1 / 1998 , стр.  255 - 324  ( вел. формата; текст сложен двоколонално).

                Већина текстова у  првом издању прелиминарно је била објављена током последње деценије ХХ века у часописима ( Савременик, Браничево, Освит, Српски књижевни гласник, Развитак, Просветни преглед ) . У  првом издању  Метафизике у белом  оделу,  прештампано  је  неколико текстова из прве објављене књиге мојих есеја  Музеј Немогућег Ратара (1996).

                Ово друго издање МЕТАФИЗИКЕ У БЕЛОМ ОДЕЛУ (1) разликује се од првог : из њега је изостављен читав низ текстова, али  је главнина остала; истовремено, придодато је и неколико нових текстова, које је аутор у међувремену написао и објавио.

                 

                *

                Списак аутора о  чијим прегнућима је писано у овој књизи није бесконачан : Свети Сава, Растко Петровић, Момчило Настасијевић, Црњански, И. Андрић, Р. Глушац, Д. Хармс, Милисав Савић,  Милош Бандић, Новица Петковић, Јован Пејчић, Небојша Васовић, Зоран Милић, Мирослав Тодоровић, Ранко Соколовић и Зоран М. Мандић...Доминира, чини се, занимање за песнике. Споменутим ауторима и делима, писац ове књиге се бавио превасходно као писац - критичар, вођен  донекле надахнутим духом дуго потиснутог  Николаја Велимировића; тј. идејом  Свечовека и Свемисли ;  па су стога,  ови есеји и критике синтетички  . Колико год је могуће, писац се трудио да не буде само посредник, водоноша са извора.

                У српској књижевности друге половине ХХ века књижевне правде нити је било нити је могло бити. Књижевни критичари нису долазили, на жалост, из редова позваних ; регрутовани су  по неким другим параметрима. Писац ове књиге, потомак српских сељака, професор књижевности, библиотекар, песник, романописац, есејиста, антологичар - писац у најширем  смислу речи, упамтио је добро оно у шта су веровали његови преци : Да је Правда танка, али дугачка. Верује да је самосаздани Бог створио свет, анђеле и људе. Дубоко верује да Бог о сваком и свачем има старање. Да све памти и да ништа не заборавља. Можда се  Правда на крају крајева испуњава, као у једној од изванредних песама наших  предака : Бог ником дужан не остаје.

                Да ли се Правда ипак испуњава?

                Српска књижевна критика, она официјелна, кроз читав ХХ век, није се бавила оним што јој је био основни задатак. На жалост, задојена позитивистичким и другим псеудолегендама, па и руским, она је подизала Потемкинова села. За кога?

                *

                Ово друго и овакво издање је коначно. Припремајући га, аутор  је поново пажљиво прочитао све текстове, махом већ негде објављене; при том је, немилице, маказама накнадног читања "исекао" све оне речи и реченице, које су биле претеране, исхитрене, нетачне и непрецизне.

                Наслов ове књиге позјамљен је од Н. Велимировића.

                Ову књигу  није почео да пише онај који је потписује, већ искре снега. Дуго ћутање писца. Јер искре снега су умножавале моје ћутање, наше ћутање. Научиле су ме да је ћутање само онда дубоко и узвишено, када испуни оне што имају језик. Припремајући ово друго издање, ја нисам  ни у једном часу имао илузија, шта ће присуство ове књиге представљати у српској књижевности :  једну шкрипећу дисонанцу.

                Ову књигу није писао  неко ко је само критичар, већ  човек  налик на ону четврту Велимировићеву пахуљицу која каже : "А када се у човеку пробуди савест - што је теже него пробудити човека у камену - онда ће увидети, да је сваки грех на земљи само његов, а врлина само делимично његова. Ја сам допутовала овамо са знојног чела једног магарца. Жалио ми се магарац : погле , како се људи исмевају надамном, сунчајући се на сунцу свакидашњег заборава! Они заборављају, да сам ја одрастао пасући траву из меса људског. Кад би људи видели у мени онолико људског колико ја у њима магарећег, царство сневаног богатства свануло би пре сутрашњег дана".

                Творац ове књиге, као писац - критичар, углавном је писао  афирмативно о оном што се нашло између ових корица, што већ није случај  са осталим његовим књигама, које се припремају за штампу у оквиру Опуса УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА : Духови, 1, IN CONTINUO, 1,  РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ... Иако је пре тога објавио неколико издања књиге есеја  МУЗЕЈ НЕМОГУ]ЕГ РАТАРА, аутор  ову  књигу  доживљава као своју прву књигу есеја и  књижевних критика. У њеном наслову је симбол воде, не зато што је одрастао крај воде, реке, већ зато што верује да човек није главно. Или како  Велимировић вели : "Земља је бојиште воде, човек је споредно. Но и човек је бојиште те исте борбе између нас и нашега огњеног противника. Ипак, човек је више вода но ватра, и царство људи је у главноме царство воде. Водом он изражава и оно што је најбоље у њему, - свој бол. Сузе су најпоштованија и најмоћнија вода међу  људима..."

                Не, нема илузије писац ове књиге да ће се људи, икада, слити уједно као водене капље : никада они неће бити најмоћније стање воде које се може замислити.

                Постоје четири стања воде : течно, чврсто, гасовито и - човечанско. Једна пахуља снега више  зна  од човека, од писаца, од критичара, јер је она преживела човечанско стање. У свакој пахуљи снега лежи једна људска историја, јер је свака пахуља учествовала у једној људској историји.  Свака је ушла у људско тело као сласт, а изашла као горчина. Вода је највећа моћ на планети земљи; и зато је ова књига понела наслов те снаге, и универзалне философије, непорочне...

                *

                Да ли знате, узимајући у обзир све писце српске књижевности, од њених далеких почетака до данашњих дана, неког  српског писца и аутора опуса, који међу својим написаним књигама има сличну књигу  овој, МЕТАФИЗИЦИ У БЕЛОМ ОДЕЛУ?

                Аутор ове књиге, захваљујући пре свега својој  људској, животној и књижевној судбини, на време се излечио од јавне болести века и  најчешће бољке  својих савременика и колега - сујете, и ово  питање није поставио  ради  реторског ефекта, већ зато што долази из лепоте поларних предела, из лепоте у снегу, којој је тесно у људској имагинацији.

                *

                Нећу имати следбеника, као писац - критичар; не чезнем да их имам. Нећу их имати, зато што није лако прећи онај невидљиви и дуги пут који сам прешао, да бих негде при његовом крају написао ову књигу. Нећу их имати зато што сам поносан и добар човек.

                ( " Најпоноснији човек би био онај који мрзи сваког вођу; који сам иде напред, а да га нико не води.

                Лош човек, због тога што неког следи, и сам себи ствара следбенике" ,  Е. Канети,  Срце које куца на даљину, Народна књига, Београд, 1982, стр. 66)

               

                У земљи у којој ми је досуђено до проживим људски век, владају  ПАУЗЕ ПРОПАСТИ. Из тих пауза сам се оглашавао. Не из бункера, ровова и бастиона официјелне критике и литературе. Канети је мудар писац; он је описао МАНАСТИР ЗА СПАВАЧЕ, вреди да  подсетим на њих, вас, моје евентуалне читаоце : на једну солидну метафору.

                "Људи тамо воде живот са изразитим менама : две године су живахни и будни, а онда морају десет година да спавају без снова. То се понавља током читавог живота. После сваких десет година они се сусрећу са новим људима и приликама, и чим почну да се на ове привикавају, они опет заспе. У свим кућама постоје просторије за успаване чланове породице, али они који не желе да падну на терет својима одлазе у манастире за спаваче где се могу изнајмити ћелије за десет година. Онај ко се пробуди наћи ће се онда тачно тамо где је био и раније, и неће морати да се плаши због изгубљености у првим тренуцима.

                Пријатељства увек могу одједном да се прекину. Када неко преконоћ нестане, зна се да је заспао. У том друштву смрт не би била застрашујућа. Често се годинама не зна да је неко умро, јер ако га то задеси у сну, он се просто сасуши, као слепи миш. То што  овде зачуђује јесте враћање а не ишчезавање.

                Забрањено је говорити о томе када ће неко заспати; и стога је трајање сваког пријатељства и сваког односа увек несигурно. Ништа не траје дуже од две године, јер ништа не може да буде трајније од десет година сна..." Канети, исто, стр. 66 - 67)

               

                *

                Између корица ове књиге зашло се у онај простор између историје и метафизике. "Историја је била, заиста, сурова у својој доследности : чим би страни завојевач за кратко скинуо чизму са нашег врата, домаћи би често похитао да на исто место притисне стену. Имали смо, тако, Турке, али и Милоша Обреновића; па, затим, опет, "обреновиће", све новије и новије. Српски народ је из историје бежао у аисторију, у бајке, у Небеско  царство. Од снова и визија стварао је своје Небо, а на њему исписивао Таблице, своје свете законе Истине и Лепоте, своје моралне и цивилизацијске идеје, које су га сачувале до данас" ( Алек Вукадиновић, песник, ИЗМЕЂУ ИСТОРИЈЕ И МЕТАФИЗИКЕ, в. зборник НОВИЈА СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ И КРИТИКА ИДЕОЛОГИЈЕ,  САН , Београд - Градина , Ниш, 1989; стр. 135). Ова књига, иако јој то не беше превасходни циљ, на неувијен начин, резимира главну тему споменутога зборника.

                Српска књижевна критика је у веома жалосном стању; не радујем се томе, нити подижем оптужницу против ње. Овај опор суд се може релативизовати, али крајњи исход може бити  сличан РАШОМОНУ.

                Кад процењујемо дела писаца који пишу на језику на коме и сами пишемо, увек као огледало имајмо на уму и дела писаца на другим језицима, дела европске и светске књижевности. Споменуо сам изврсну  новелу јапанског писца Риуносуке Акутагаве. Нећу је препричавати. Само вас питам : да ли знате ко је на крају убио мужа, једног од главних протагониста те приче?

                Истина о српској књижевности  би  била привлачнија и потпунија, када би била испричана, преко медијума, као прича убијеног човека - мужа, у Акутагавиној новели.

                РАШОМОН је била највећа капија у Кијоту, старој престоници Јапана. Имала је 106 стопа у ширину и 26 стопа у дубину, а на врху се налазила потпорна греда слемена. Високе камене зидине Рашомона уздизале су се 75 стопа изнад земље. Ова капија је саграђена 789. године кад је престоница Јапана пресељена у Кијото. Са пропашћу западног Кијота и ова капија је оронула, испуцала и на много места почела да се руши. Током времена постала је скровиште за лопове и разбојнике и место где су бацали лешеве које нико од родбине није тражио. То су најчешће били лешеви пуке сиротиње, просјака, губаваца и њима сличних...

                Многе историје српске књижевности, кратке и дуге, заборављене и  свеже, мене подсећају на РАШОМОН.

                Не прецењујмо нашу националну књижевност, не подцењујмо  поједине узлете. Не величајмо наше књижевне самураје. Меримо их мером које садрже њихови узлети и падови, али и мером узлета и падова светске књижевне  традиције и богатства разноликости (2). Српске само по имену, дуге или кратке историје српске књижевности, писане за инострану или домаћу публику, налик су на ону оронулу јапанску древну аветињску капију, па је и природно да нико нема смелости да јој се приближи.

                Поједини наши писци, никако да прођу кроз српски  Рашомон, и оду у свет, својим одличним делима. Кад бацам погледе у век који долази и будућност, ја често видим иза својих склопљених очних капака  суморне слике  Акутагаве : јата врана, ко зна од куда долазећа. Привиђају ми се  : Камене степенице, које су почињале да се круне, и у чијим је  пукотинама расла бујна трава, биле су на појединим местима умрљане белим изметом врана...

                Српска књижевност је заробљена тмастим црним облацима и кишом, као онај  Агутагавин слуга у Рашомону;  заробљена је троглавом моћи српске официјелне књижевне критике, сујетама писаца и многим другим малим обманама, заблудама и мађијама, које су је свезале и везују је још увек. На крају века, она је налик на заборављени град  Кијото, опустошен низом несрећа, прераних одлазака, земљотреса, оркана, пожара...Требало би да се врати води, најмоћнијем стању воде,  пахуљи, сузи...

                Оној Првој пахуљици, што је давно давно становала у мозгу једног краља, била инструмент његовог мишљења, његових планова. Оној, што се изукла, када је краљ умро, из његовог леша, испарила у облаке и доспела на Балкан. Ниједног књижевника не треба прецењивати, као ни једног човека обичног, много је капљи, пахуљица, немоћне су, одбојне и одељене. Ово је књига о тим капљицама, људским и уметничким пахуљицама које нису постале као вода, премоћна у океанима и леденим бреговима.

                Крајем  августа, 2000.                                            М. Л.

_________________________

 (1) 

ЦИП  -  Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

886 . 1 - 4

ЛУКИЋ,  Мирослав

          Метафизика у белом оделу : есеји,

књижевне критике  /  Мирослав Лукић.  - 2. ,

нешто измењено изд. , Ш 1. брош. изд. ] .  - Београд :

Мобаров институт пишчевих издања ;

Раброво  : Заветине,  2000 (Раброво  : Бела

мануфактура  Пресс ) .  - 118 стр.  ; 20 цм.  - 

( Уметност махагонија  :  опус  н°  1,   1968 - 2000

; књ. 8  (Дела Мирослава Лукића  :  у  25 књига)

1.  изд. у Алманаху за живу традицију,

књижевност и  алхемију,  1998. -  Тираж 1000.

886 . 1 - 4

а)  Лукић, Мирослав (1950 - )  - Књижевна критика

ИД = 87118348

(2)  Размишљајући о једној књизи, дефинитивној, мојих изабраних књижевних критика , помишљао сам и на коначно издање мојих Дела. После УМЕТНОСТИ МАХАГОНИЈА (2002), и ВЕЧИТИХ ЧУДЕСНИХ КОРЕНОВА (2006), било би добро да се обелодани (ако Бог да за мога живота), и једно издање мојих  изабраних критика, у оквиру Библиотеке ЗАВЕТИНЕ  Моја ОПЕРА - Канал потоњи (Канал ФИЛТРА). Прототип те библиотеке обелодањен је на полеђини корица књиге Миодрага Мркића ПОСЛЕДЊА СФЕРА МИСТИКЕ: Књига о Белатукадрузу (Београд: Заветине, 2013). Избор би начинио сам (никако не би прелазио много обим тог другог измењеног издања). Било би то тзв. друго, нешто измењено издање, детаљно оплевљено, под утицајем таложења и година. Додао бих и неке друге своје оцене, том коначном, избору од избора...   

Протоип Споменуте библиотеке

Домаћи Немци (фолксдојчери)

Весеље крај обешених Срба / 14. децембар 2014. 17:30 | Коментара: 4  &/  
У ЛОГОРУ Босанаца на Островачкој Ади био је командант фолксдојчер Оскар Карачаји, бивши чиновник Пучке банке из Ковина

НАСТАВЦИ

1. Мало острво у мору Словена
2. Цар Јосиф "чашћава" Швабе
3. Рајх диктира и финансира!
4. Бескрајна вера у фирера!
5. Окупатору тепих од цвећа!
6. Сложно у пљачкање комшија
7. Са усташама и црним ђаволом
8. Страшни суд Антона Бауера
9. Крвави сјај црних кошуља!
10. Шпилер први међу "ловцима"
11. Весеље крај обешених Срба

СРОДНЕ ТЕМЕ

У ЛОГОРУ Босанаца на Островачкој Ади био је командант фолксдојчер Оскар Карачаји, бивши чиновник Пучке банке из Ковина. Режим у овом логору био је неподношљив. Сведок Владимир Томашевић, шумар из Панчева, сведочи о томе следеће:

"Крајем августа 1941. када сам дошао у логор затекао сам 700-800 Босанаца који су доведени са Сајмишта. Био сам више пута очевидац када су болешљиве, изнемогле логораше тукли само зато што нису могли да буду успешни у раду као млађи и издржљивији логораши. Тукли су их каишевима, кољем и дебелим штаповима као стоку. Хране у почетку није уопште било скоро никакве, а касније су добијали обично пасуљ или качамак редак са трицама без масти. 'Леба уопште нисмо добијали. Воду смо пили из Дунава и због тога добијали јак пролив. Што услед туче, што због хране дневно је умирало 20-30 људи".

Убиства ради одмазде вршена су током читаве окупације по свим градовима и селима Баната - Фолксдојчерска команда јавне безбедности у Банату стрељала је 1.389 лица.

Један пронађени оригинални документ у општини Бочар од 7. августа 1941. описује како су банатски фолксдојчери гледали на комшије Србе:

"Поводом догађаја последњих дана примећује се известан немир међу немачким становништвом у Бочару и општа би жеља била, када би се све што је сумњиво и што се налази у апсу стрељало и то на тај начин да се у сваком селу по неколико њих стрељају да би већи страх завладао међу Србима. Ако сви ови и даље буду на слободи и ако не буду подвргнути строжим мерама, мора се рачунати са најгорим, јер као што је то већ познато, то је један врло подмукао народ".

У селу Башаид 4. октобра 1941. јавно је стрељано 11 Срба, осумњичених да су комунисти. Жртве су обешене по бандерама испред православне цркве и општинске зграде. Били су присустни не само сви фолксдојчери из места већ су дошли и фолксдојчери из суседног села Бикача. Доведена је фолксдојчерска блех-музика која је свирала пред општином где су у два реда биле обешене жртве. У општинску зграду је донето буре пива и ту се пило и веселило.

ЗЛОЧИН ПИЈАНОГ ФРАНЦАПреживели логораш, др Ђорђе Стојковић из Ковина, сведочи о логору смрти на Островачкој Ади: "У року од месец дана број логораша Босанаца спао је од 801 на око 200. Последице изгладњавања биле су страховите. Људима су отпадали удови, прсти на рукама и ногама, полни уд, зуби су испадали... Нарочито је карактеристичан случај младог Босанца Баче. Њега је пијани есесовац Франц Паунеску, фолксдојчер из Бегеј Св. Ђурђа, везао за дрво и сваких пола сата убадао ножем. Бача је умро после 17 убода. Двојица Босанаца, отац и син, који нису могли издржати злостављања бацили су се у Дунав и удавили се."

Ни то није било довољно, него су тројица из Башаида, Франц Нехр, Франц Мали и Петер Котре, исте ноћи зашли по српским кућама, из кревета извукли петорицу Срба и на улици их зверски побили.

Нису само фолксдојчери по селима испољавали бес према Србима, него се исто дешавало и у градовима.

Ево кратког извода из описа једне масовне туче 4. августа 1941. у Великој Кикинди. Према исказу свештеника Ђуре Степановог, који је био у првој групи од 50 жртава, њих су тукли читав сат и по. Они су били дотерани у дворану соколане где су им фолксдојчери наредили да се скину голи до појаса и да са својим кошуљама, капутима, капама и шубарама бришу патос клечећи. После десетак минута присутни фолксдојчери, цивили, војници и полицајци, навалили су као разбеснеле животиње са ашовима, лопатама, кундацима, бајонетима, тољагама и ногама на жртве.

Сведока су као свештеника издвојили у угао сале где су га зверски тукли, па му потом дали да вуче велику четку за глачање паркета, на којој је стајао један фолксдојчер. Пошто он исцрпљен од туче није могао да је вуче, пришао му је официр који га је 50 пута својим кожним опасачем свом снагом ударио. Један од војника убо га је бајонетом више пута у бутину, а фолксдојчер, цивил, обућар из Кикинде, узјашио га је, опсовао му мајку поповску и почео да му чупа браду.

Како се која од претучених жртава онесвешћивала, фолксдојчери су је хватали за ноге и одвлачили у двориште где су их бацали једне на друге као стрвине. У међувремену су довођене нове жртве па је настављена туча трајала скоро читаво послеподне. Од задобијених повреда у тој масовној тучи четворо је изгубило живот.

Банатски фолксдојчери нису престали са својим злочиначким делањем ни последњих дана окупације.

У Српској Црњи банатски фолксдојчери из Немачке Црње, који су се евакуисали 3. октобра 1944, два дана касније упадају камионом на коме су се лепршале совјетска и југословенска застава. Раздрагани грађани који су пошли у сусрет камиону покошени су митраљеским рафалом фолксдојчера из Немачке Црње, које је предводио бивши управник Нојхаусеновог имања "Јулија мајур". Становништво је препознало још доста фолксдојчера из обе Црње који су учествовали у масакру. Том приликом убијена су шесторица Срба, а одведена су седморица чији су лешеви, сем једнога, страховито унакажени нађени на друму за Жомбољ на румунској територији.

Злочиначко деловање банатских фолксдојчера тешко је погодило словенско, јеврејско и циганско становништво. Према подацима из пријава оштећених и њихове родбине, у Банату је за време окупације страдало 36.339 људи, а побијено је 2.410.

Свесни да су себи за свагда онемогућили опстанак међу комшијама, Немци су побегли из Баната. Од 128.919 фолксдојчера, колико их је укупно било за време окупације, 32.290 их је побегло непосредно пред ослобођење.

Према подацима, у Петровграду и Панчеву је проглашено 4.025 фолксдојчера за ратне злочинце односно народне непријатеље.

ИЗ ЛОГОРА НА СТРЕЉАЊЕ

Концентрациони логори у Банату нису били само свирепа мучилишта већ и резервоари из којих су бирали жртве које ће бити стрељане "у име одмазде" за поједине диверзантске акције народноослободилачког покрета у Банату.

КРАЈ