Зуква; Пива...Мишљеновац

8. Зуква

Под планином Брштевцем, с његове западне стране је Зуква. То је мало село, некадашњи катун насеља из долине Врбнице. Село има доста воде и шуме. Њиве и ливаде су по селу и око њега, а планина и катун је у Брштевцу.
На Зукви су:
Бајагићи (21 к., св. Јован), старинци су, родом из Стубице. Врло су отресити људи и сви добро певају уз гусле. Има их у Босни, у Власеници и на Гласинцу под именом Бајагићи; у Србији у Житном Потоку као Бајагићи, а под именом Јелисавчићи у Ужичком округу. Преци Бајагића: Марко-Иван-Никола-Шундо-Никола (сада 1924 има око 70 година).

     = извор: Светозар Томић Пива и Пивљани. - Посебан отисак из Српског етнографског зборника књ. LIX Насеља и порекло становништва књ. 31 (Примљено на I скупу Академије филозофских наука и Академије друштвених наука 9 априла 1946 год.)  Пројекат Растко

__________

        * У селу Мишљеновац, општина Кучево (Звижд), постоји Поток који село дели на два дела Горњу и Доњу Малу: Горња има гробље на Старцу, Доња је имала гробље на Старом Гробљу - пола километара на север у правој линији (од гробља на Старцу), које је осамдесетих година деветнаестог века премештено на Поточић, око пола километра југоисточно од села (испод Нерезина). Тај Поток долази у село са југа, благом клисуром, где се састају Средњи и Крајњи поток: одатле, од Саставака испод Жутог Брда, па до првих кућа у селу, тај крај од старине зову Зуква. Наводно,  назив Зуква је дат  због јабука зуквача којих је ту одувек било, али не и данас. До средине Села, ма кoлико година била сушна, вода Зукве тече, жубори, а онда понире и кроз песак наставља невидљива према Пеку. Данас у Зукви има пастрмки поточарки, појавиле су се пре једно четврт века, откако је почело расељавање. Колико се зна , мало још места има са овим именом, нашли смо једно село у Пиви, мање село. Ту где Зуква утиче у Мишљеновац, прве куће припадају породицама које су се доселиле из Црне Горе, можда и из Херцеговине, али ... то се никада неће моћи тачно утврдити. Мишљеновац није био стално насељен (помиње се у  турском "Браничевскопм тефтеру"); данашње село су обновили Срби и Власи крајем 17. века (када је имало око 17  кућа, ако је веровати сачуваним записима)...
    Да ли су Пивљани обновили Мишљеновац?


________________________________________________

         Григорије Божовић    ПИВЉАНИ

Пивски Манастир и пивљански вођи будно су у крају чували народну свест и отпорну снагу његову. Премда до Мустај-пашина времена после Вукаловићева устанка у Пиви није било Турака, опет је она живо осећала народну заједницу и све невоље, трпљене унаоколо од силника и турске власти. Мустај-пашини кордуни или даља стега по Херцеговини и многи насилници по тим тврђавама низ Дугу и Голију, око Горанска и на путу за Никшић само су код Пивљана распалили жудњу на отпор и борбу до ис-траге. То их је све прекалило да после у рату буду онако ваљани јунаци, да војводи Сочици даду сјајну поворку не само личних јунака но и заповедника, какве су другде могли дати само дуги ратови и големо бојно искуство. Лазар Сочица за чудо је имао ваљане заповеднике батаљона и стотина из опанка, каквима су се и Црногорци задивили у Дуги крвавој.

       Стога су пивљанске ратничке врлине изнад сваке сумње, ваљано потврђене у свима ратовима. Такође и народно осећање, родољубље. Све је то пренето и на данашња покољења. То се осећа на сваком кораку, у сваком селу, на сваком човеку. Не само по гуслама, које још снажно брује по чвору Дурмитора. Каже се да нико није пророк у својој земљи. Лазар Сочица је био реформатор Пиве, неумитан заповедник, строг старешина и плахи судија. По плаховитости сличан Карађорђу, само што није употребљавао пиштољ. Брда по обичају не заборављају казне и незгоде. А по Пиви је многи осетио његову строгост. Па опет ја не чух човека да о њему проговори друкчије но с поштовањем, с поносом. По суштини ратнички род, он цени војсковође, ваљан Србин воли националнога прегаоца.

Данашњи Пивљани памте окршаје и места њихова, причају о њима као да су јуче били, али топло, с осећањем, но објективно без онога обичнога црногорскога разметања и хваљења. Са једном необичном словенском мирноћом и дори снебивањем. Као да хоће да те утврде у уверењу да им није било до славе и ратних пустоловина, но их зла невоља на то нагнала. А та је црта тако мила и несумњиво доказује у њима ону основну стару особину нашу да смо у миру били мирни и тек нагнани - крвави ратници и осветници. Још нешто. То све показује унутрашњу суштину, срж облу и пуну. На основу својих посматрања данашњице њихове и овлашнога улажења у њихову прошлост, ја носим утисак, можда и више од тога, да су Пивљани најмањи хохштаплери у оном посебно нашем динарском хохштаплерству. Много мањи но Црногорци, но Дробњаци, но чак и моји Санџачани у горњем делу краја, и у мојим Брњацима у Колашину.

           Правични су у судовима. Кад вам Пивљанин прича о Смаил-аги Ченгићу, он прича просто, не згушњује мастиво, па опет тај силник испада страхотно црн и ви верујете одмах, као што верујете и у слику његова сина Дедаге Ченгића, врло добра човека и коленовића. Кад стане причати о каквом бим-баши на Горанском који је једва знао коју нашу реч, пред очи вам излази добро насликан честит Турчин из Анадола, као и злица Арнаутин, чије је појмове посуновратила неиспечена вера турска и најамничко  родољубље. Кордунски јузбаша Суљо Севра иде путом ка караули и срета Пивљанина на коњу:

-           Скидај се, бре, молибога (калуђере) ти, да не будеш већи тако на коњу од мене.

Или. Долази тај исти Арнаут (јер Пивљани непокварену Арбанасу кажу " Арнаутин") у попа Јакова Кнежевића и види икону Св. Ђурђа, па обе леденице бум у њу:

-           Зашто овај твој светац да има бољега коња од мене?!...

Та неисказна, старинска суштаственост Пивљана масти њихово врло садржајно родољубље. Њихова је народна свест и широка и дубока. Они су вазда били на првом месту Срби, па Црногорци, па Пивљани. Не само што су гинули у ратовима. Не само што су уједињење мушки помогли и спасавали са онима који су га огласили. Никшић је у тим тренуцима био друго деликатно место у Црној Гори. Са Дробњацима су Пивљани спасли и положај и образ покољења пред историјом. Но су Пивљани таки и то и данас по својем нетакнутом расположењу. Снажно они носе у души државу, неупоредна је она и поносна светиња за њих, за мало и велико, и на један амерички начин не дају да се на њу викне или што рекне. Забачени су, готово заборављени, без путова, без велике помоћи да своје производе уновче, благостање увећају, па се опет не љуте што други траже више но што заслужују, што на пример дубровачки госпари мисле да туристи треба само до града да дођу. Јер воле државу као највеће национално добро, јер воле Краља као срећу. Срцем, дубоко, свесно и огњено.

      По својој неразметљивости, скромности и питомини Пивљани су посебан динарски образац. Кад човек дође на њихову лонџу, види крупна планинска обличја која говоре веома гласно и из пуних груди, -зачуди се слици питомих израза, доброћудних, простосрдачних планинаца. Они су најпростосрдачнији и најпитомији људи у Црној Гори. Та је црта код њих толико уочљива, да је можете видети у нас само по високим и забаченим селима Рогозне. Ја мислим да се из оваких средина и из овакога грмена рађала она творачка снага која се у нашој историји динарски после помамљивала и уобличавала у шумадинскога ратника и државотворца. Осетио сам код њих доброту, поштење, срамежљивост и неграмзивост. Чобанче вам учини услугу на путу, одведе коња далеко на појило или друго. И ви не можете да га наг-нате да прими какву ситницу, а знате да је динар за њега већ прилично добро. Срео сам са корпом малина детића сина крчмарева искрај пута. Малине смо му појели и после на чудо гледали како се и он удаљује од остављених неколико динара на трави: "Ја сам вам дао онако а не за новце!?!..."

Иначе и Пивљани као и сви брђани воле седнике и разговоре. Песму и пословицу још стварају. Реченица им је сликовита, беспрекорна - одмах за штампу, за књигу. Духовити су нешто мање од Дробњака, али је та духовитост уљуднија, приснија, мекша. Воле и да се нашале. Седимо на Пишчу, на сабору, окружени мноштвом људи и женскиња. Девојке певају. Поп љубазно даје обавештења а један пријатељ шапуће да одвежу језик и да ме не море само озбиљним и сухим работама.

- Али лакрдија купус не замрси, господине Мујо! - у дим одговара Сочици један старац.

Но да се и поразговарамо, - напомиње опет са своје стране поп.

Јесте, попо: Туц-муц, па ђијорин пуц! - доброћудно му се свети други.

Амо мртва баба, онамо свадба, а јадан попо ходи џаба!

Не, не! - умеша се четврти: - по ову ми попу реците –

Кад се оре, поп не море;

Кад се сије попа није;

 Кад се пије попу двије;

 -И још попу право није!...

У колу су им песме националне као и по свој Црној Гори. Занимљиво је да су мушкарци обично немузикални, докле жене одвајају. Али људи уз гусле певају са слухом и имају осећање не само за певано ређање но и за музику. Женске песме су обично романсе и јуначке згоде са женама и девојкама. Дирљиве су девојачке жалопојке за драганима навезеним за Америку. Долеће вила са Дурмитора у валовиту Пиву војводиној кули и између ње и војводе настаје овакав разговор:

Кад си јутрос са Жабљака,

Игра л' коло ђевојака? –

Игра коло ђевојака,

Ђевојака без момака –

Отишли су на вапоре

Пут Сјеверне Америке!...

Али чиста девојачка лирика је снажна и тврда, озбиљна и дубока. Забележио сам из разних песама ове стихове:

Пушка гвожђе, а мач гвожђе -

Но љубав је слатко грожђе!

*

Тамо горе у та брда –

Тамо је и љубав тврда!

*

Ој, ђевојко, вит јаблане,

Мој лијепи љетњи дане!

Но, у том певању, девојке много посвећују , страшном времену окупације и износе сјајне девојачке примере. Потресна романса о Милици Никчевић и аустријском вахтмајстору Ферјанчићу, који је срамно погубио и после за то платио главом, кукавички молећи за живот, "јер има пет сестара а он им је ј едина узданица"...

Образити су Пивљани, уљудни, доброћудни и гостољубиви. И женско и мушко. Осредњем домаћину да се човек задиви. Његовој непосредности, срдачности; ненамештености и нелажности. Имао сам у животу доста прилике да гостопримство мерим. Дешава се да горштак пред гостом шири руке, епски поздравља и дочекује а испод повија само што му не прозбори: "Но што ћу, кад те је ђаво већ донио на мој праг!" Ни у једној прилици код Пивљана ово нисам приметио. Поред тога што сам срео толико домаћина који поздраве и сав обавезан разговор док му из куће не отидете као да из каквога нарочитога мисала за ту ствар вади. Умело и срдачно, херцеговачки речито и питомо словенски, дочекују на прагу Пивљани.

(Политика, 15. августа 1931, стр. 6)

          

          = извор: наведено издање: Григорије Божовић КРАЈИНА ЛАЗАРА СОЧИЦЕ, Београд, 1996, стр. 43 -48