(....)
Прве песме објавили сте у „Видицима”, далеке 1962. године. На књижевној сцени сте више од пола века. Јесте ли задовољни оним што сте досад урадили?
Та година, како кажете: далека, била је подстицајна за све
оно касније написано. У то време, био сам ђак ужичке гимназије. Тада сам упознао песника Љубомира Симовића, који је увелико био познат и чије сам стихове читао. Дао сам му свежањ песама, и гле моје среће: већину тих мојих младалачких песама објавила је убрзо књижевна ревија „Видици” у Београду. Касније, све је ишло неким својим редом: крушевачка „Багдала”, новосадска „Поља”, часопис „Дело”, „Београдска недеља”, прва књига „Сунце у воденици” (1967). Затим сам објавио више од тридесет књига, одржао хиљаде књижевних сусрета, претабанао бројне путеве по Србији и Балкану – посебно по Румунији, у песничком сапутништву са Адамом Пуслојићем, који ми је откривао поезију ове наше суседне земље. Тешко је рећи јесам ли задовољан оствареним? Чини ми се да сам највећи део свог живота оставио у честарима, колико стварним, толико имагинарним. Та трагања су непрестана, ако знамо да су књиге и уопште уметност у функцији заштите од обездушења и празнине у досуђеном нам битију. Сада сам у фази стварања књиге назване „Свикавање на левитацију” и неке врсте духовног огледала на хоризонту поетичком, у тренуцима „кад не чекаш оно што очекују сви”, како рече својевремено шпански песник Рафаел Алберти. Али, јасно је да свежина израза није сводива само на непристајање уз устаљене форме, ритмове и искушану метафорику. Она, првенствено, надолази из набујалих емоција, истовремено из рефлексивног погледа на постојећи свет и стварност у приказивању егзистенцијалних ситуација, у којима су неретко поистовећене личности лирског субјекта и самог песника.
оно касније написано. У то време, био сам ђак ужичке гимназије. Тада сам упознао песника Љубомира Симовића, који је увелико био познат и чије сам стихове читао. Дао сам му свежањ песама, и гле моје среће: већину тих мојих младалачких песама објавила је убрзо књижевна ревија „Видици” у Београду. Касније, све је ишло неким својим редом: крушевачка „Багдала”, новосадска „Поља”, часопис „Дело”, „Београдска недеља”, прва књига „Сунце у воденици” (1967). Затим сам објавио више од тридесет књига, одржао хиљаде књижевних сусрета, претабанао бројне путеве по Србији и Балкану – посебно по Румунији, у песничком сапутништву са Адамом Пуслојићем, који ми је откривао поезију ове наше суседне земље. Тешко је рећи јесам ли задовољан оствареним? Чини ми се да сам највећи део свог живота оставио у честарима, колико стварним, толико имагинарним. Та трагања су непрестана, ако знамо да су књиге и уопште уметност у функцији заштите од обездушења и празнине у досуђеном нам битију. Сада сам у фази стварања књиге назване „Свикавање на левитацију” и неке врсте духовног огледала на хоризонту поетичком, у тренуцима „кад не чекаш оно што очекују сви”, како рече својевремено шпански песник Рафаел Алберти. Али, јасно је да свежина израза није сводива само на непристајање уз устаљене форме, ритмове и искушану метафорику. Она, првенствено, надолази из набујалих емоција, истовремено из рефлексивног погледа на постојећи свет и стварност у приказивању егзистенцијалних ситуација, у којима су неретко поистовећене личности лирског субјекта и самог песника.
Песничку славу доживели сте с књигом „Бунари Радоша Модричанина”. По чему је ова књига за вас била прекретничка?
Та књига је грађена, слободно речено на терену – у аутентичним подстицајима, откривеним на лицима бунара, у милодама, како народ назива украсне барељефе бунарџије Радоша из расинског села Модрица. Донекле, у овој књизи, која је песнички пројекат, има нечег попинског, пре свега у предлошку митологије и једном захвалном сагледавању самог значења уметности и творачког чина. Радош Модричанин је славио воду, украшавајући бунаре, али вода није имала милости за њега и његову посветну љубав – утопио се у једној од тих својих зачудних творевина. Такође, у овој књизи сам досегао вишу језичку дотераност...
Мисао „трагати трагом и оставити траг”, примећује књижевна критика, представљала је ваш песнички мото. Да ли је и даље?
Тако је. Суштаственост, не само песништва, већ сваког уметничког рада, може се свести на траг – на читљиве доказе постојања у ономе чему човек вечно тежи – да се уздигне својим делом изнад заборава, пред налетима свуднадируће пустоши... Уосталом, неки тумачи песму сматрају у основи молитвом, а неки указују да је реч сама по себи сазданчев посед и да нешто тек означено језиком, тим чудесним инструментом, постоји и живот чини препознатљивим у свеколиким датостима. (...)
= извод из интервјуа са Р. Андрићем, Политика
Нема коментара:
Постави коментар