У периоду између два светска рата др Душан Стојимировић има запажену улогу у хоспитализовању и лечењу принца Ђорђа Карађорђевића. Будући да су у вези са тим догађајима настале бројне контроверзе посебну пажњу посветићемо тим догађајима.
Медицински разлози су условили да се Ђорђе Карађорђевић хоспитализује, а политички да му се онемогући свака његова комуникација са спољним светом. Идеолошке побуде, после 1945, условиле су да се створи мит „о принцу, кога је душевно здравог, рођени брат сместио у лудницу, не би ли могао да му отме престо и спроводи своја самовлашће“. У стварању тог мита учествовао је и један од лекара који су у Топоници лечили Ђорђа Карађорђевића, др Урош Јекић, психијатар, непосредно по Другом светском рату министар здравља Србије, потом и професор Медицинског факултета у Београду. На име др Стојимировића, кога је Јекић апострофирао као главног „тамничара“ бачена је сенка, па ће се овом приликом, покушати са осветљавањем и тог догађаја, и постављањем др Стојимировића на право место у драми која се одвијала од 1926. до 1941. године.
Промене у понашању принца Ђорђа уочене су непосредно по повратку династије Карађорђевић на престо Краљевине Србије. У рапортима дежурних официра Живана Павловића и Јована Јовановића од 20, 22. и 25. марта 1905. године стоји да је Ђорђе Карађорђевић „према својим ордонансима неповерљив; оптужује их да кују заверу против њега и да хоће да га убију; неколико официра је затражило да буде ослобођено те дужности. Због свог понашања кажњаван је затвором на Калемегдану, али је он и у време издржавања казне шетао бедемима и бацао се каменицама на пролазнике.“ [37] И сам принц Ђорђе се жалио на своју гадну нарав: „Ја сам и мога Чичу (тако је назвао краља) једном ударио ногом у трбух и он је звонио за жандарме да ме вежу; они су дошли, али нису смели да ми приђу. Ја, када се наљутим, у стању сам да убијем: ето, ја сам хтео секиром да убијем мога брата Александра, али он се склонио; после га је краљ морао послати у Русију.“ [38]
У новембру 1905. аустријски посланик је јавио својој влади: „О понашању очевидно неурачунљивог принца шире се без престанка најнемогућије вести...“ [39]
Садистичке склоности принца Ђорђа нарочито су се испољавале у мучењу животиња.
Речју, стање душевног здравља принца Ђорђа се у тој мери погоршавало, да је Краљ Петар изразио жељу да се његов оболели син лечи у неком од озбиљнијих завода за нервне болеснике. У лето 1912. упућен најпре у Париз, где га је у специјалној болници префектуре полиције прегледао професор Дипре. После неколико прегледа и разговора у лекарском конзилијуму (др Дипре, др Гутон, др Доајен) установљена је и дијагноза. У њој се наводило да се пацијент налазио у стању нервозе са напетошћу и нестабилношћу, имао је хипохондричне сметње, страх од тровања, неповерење, бојазан од слабости, идеје о самоубиству. Захтевало се да буде под сталним надзором стручног лица. Др Дипре је тврдио да је болесник био у стању да почини неразумне и опасне поступке.
Професор Дипре је код принца Ђорђа запазио претерану охолост и јако изражену сујету, претерано осећања важности сопствене личности, памети и вредности и презир према околини, коју сумњичи за рђаве намере према њему. Закључио је да се у овој фази развоја болести не може говорити о принудном лечењу у психијатријској болници, „али та мера може бити у будућности потребна, ако би се његово душевно стање погоршало. У овом случају, на основу свог стања духовог поремећаја, болесник се мора сматрати као неспособан да заузме високи положај, на коме је тај човек под теретом тешких одговорности и важних одлука.“ Препоручио је лечење у заводу полуотвореног типа. [40] Принц Ђорђе је прихватио да оде у санаторијум Глион (Швајцарска). У санаторијуму се није дуго задржао, будући да је због насилничког понашања које је испољавао како према медицинском особљу, тако и својим пратиоцима, био замољен да га напусти.
По окончању Првог светског рата, принц Ђорђе почиње да добија и идеју да би он могао да се врати на чело државе, али као председник Републике. У духу тих својих идеја јавно заговара укидање монархије, кокетује са хрватским сепаратистичким странкама. И у свакодневном животу његово понашање се не може описати као понашање цивилизованог човека. Одлази у Париз, 1922. године, са намером да се тамо стално настани, верујући да ће му боравак ван Србије донети олакшање. Међутим у посланству Краљевине Југославије прави скандале. Прети револвером запосленима. На једвите јаде успевају да га приволе да оде на преглед. Крајем априла те године прегледа га проф. др Јаков Рубиновић, управник болнице, експерт психијатар при првостепеним и апелационим судовима. У опсежном извештају проф Рубиновић констатује ексцентричност, укоченост погледа, агресивност, себичност, уображеност, безграничну хипертрофију његовог „ја“, из које произлази и манија гоњења. „Гајећи тако у потпуној усамљености анормално претеране егоистичне и охоле осећаје“ – стоји у извештају лекара – „сам принц Ђорђе створио је око себе атмосферу неповерења и непријатељства, које га гони... Његов поглед, у исто време сумњив и неповерљив, сведочи о овој узнемиравајућој склоности једног човека, који за себе верује да је ’гоњен’ и који према томе стално има на уму и готов је да викне ’стани ко иде’. О томе је доказ што уза се носи револвер и о томе се хвали.“ [41] Др Рубиновић је дао следећу препоруку: „Желети је да се установи надлежан психички надзор, који би, колико је то могуће, инспирисао поверење Њ. К. В. и Краљевској породици, и који би имао дахитно интервенише и предузме све медицинске корисне мере, које би биле диктоване околностима.“ [42]
Четири године касније његово стање се погоршава и Краљ Александар заједно са Дворским саветом доноси одлуку да се Ђорђе упути на имање у Бељу у пратњи искусног стручњака који би посматрао његово понашање и дао предлог мера за лечење оболелог принца.
У мемоарима насловљеним „Истина о моме животу“ Ђорђе Карађорђевић пише и о интернацији на краљевско имање у Бељу, потом и боравку у болници за душевне болести, у Топоници код Ниша. На броду „Мачва“ којим је из Београда одвезен на Беље први пут је срео др Стојимировића. Тај сусрет описује следећим речима „Неки симпатичан омањи господин хита ми у сусрет. Има нечег пријатног у његовим плавим очима, којима као да жмирка, док ми прилази. – Ја сам доктор Стојимировић – каже љубазно и срдачно ме прихвата, док уморним кораком полазим у салон брода. – Ваш поштовалац и ваш пријатељ. Прво лице које ме од јутрос са симпатијама гледа, и прво које говори о пријатељству и уважавању... Зар има још добрих људи и пријатеља?“ [43] „Добри доктор је желео да ми олакша положај и улије наду.“ [44] Дане по одласку др Стојимировића из Беља описује на следећи начин: „Опет сам се нашао сам. Без пријатеља и без икога да поразговарам. Тамница је постајала све тежа, а самоћа која ме је чекала – најтежа.“ [45] Принц Ђорђе ће наћи и алиби за др Стојимировића и његово учешће у интернацији у Беље, потом и хоспитализацију у Топоници, и тиме уклонити његову одговорност за недаће које су га снашле. Речима „али он није психијатар, он је лекар интерниста...“ [46] потрудиће се да ослободи др Стојимировића сваке одговорности. Уосталом, и писма која је писао Стојимировићу углавном се односе на стање његовог телесног здравља, она не садрже оптужбе против Стојимировића за затварање у душевну болницу. У тим писмима он ће упутити и увреде Стојимировићу, називајући га „ћоравком“ и „псивологом“, али, те увреде су пре свега последица замора при писању дугих писама, очаја због положаја у коме се нашао, поступања психијатра који се о њему старао за време боравка у Топоници, и оне су благе у односу на директне најпримитивније псовке које је у „депешама“ слао своме брату, не поштедевши при том ни Краљицу, ни његову децу.[1][47] Лекаре који су га лечили он назива далеко погрднијим именом, једнога од њих и директно оптужујући да има задатак да му додатно отежа боравак у болници.
У Топоници су Ђорђа Карађорђевића лечили др Владимир Вујић, тада доцент Медицинског факултета и др Урош Јекић. Њих Ђорђе Карађорђевић означава у својим мемоарима иницијалом В. [Вујића] и песудоиницијалом Н. [Јекића]. Ђорђе Карађорђевић ће изузетно лоше говорити о овом потоњем. И не само у успоменама (у којима назва др Јекића „тамничаром у белом мантилу“)[2], већ и у писмима које је слао др Стојимировићу из Топонице: „питао сам вашег блесавог и одвратног Јекића“.[3] [48] За доктора Вујића неће употребљавати тешке речи. Једноставна констатација „Доктор В. је знао истину. (...) Знао је доктор још и то, да је сам краљ одредио њега да ме чува...“ биће довољна да опише Вујићеву улогу у овој „афери“. [49]
= извор: краћи извод из рада Зоран Вацић Др Душан Стојимировић – живот и прикљученија. - Честитост лекара је стуб медицине. - Парацелзус -
Нема коментара:
Постави коментар