СРОДНЕ ВЕСТИ

          КО је била генерација која је са огромним ентузијазмом и идеалима 1946/1947. почела да ствара југословенски филм у још разрушеној земљи после Другог светског рата, како је изгледало бавити се "покретним сликама" у условима општег сиромаштва, са колико тешкоћа су се сусретале младе генерације аутора у епохи острашћеног и ригидног комунистичког система, како су уметници привођени на Голи оток...Одговоре на ова питања даје нам узбудљив филмски времеплов, у који нас уводи књига чувеног професора Предрага Делибашића "Готово заборављена историја". Изузетно документарно сведочанство о једном времену, са поднасловом "Сећања на ране дане југословенског филма", извод је из аутобиографије самог писца - Делибашић је забележио важне, али и трагичне догађаје о себи и личностима те епохе, партијске директиве, детаље који у нашој јавности до сада нису били познати, судбине које су лажно конструисане...
          - Кад човек доживи моје године, а проживи све оно што сам ја доживео, онда понекад ни сам не верује да се све то заиста десило. А те успомене не дају мира - каже Делибашић.
          Постоји још један разлог за ову књигу, како наводи наш познати редитељ и преводилац.
          - Велика је "поплава" људи који причају и измишљају ствари које се никада нису догодиле. Имамо хиперпродукцију фељтона, књига, који немају документарне чињенице. А ми толико ствари, иначе, не знамо, оне ће заувек нестати, и са тим сазнањем сам правио ову књигу.
          Међу многобројним личностима о којима Делибашић пише је Бошко Косановић, који је у време окупације свирао клавир на Калемегданској тераси. Био је скојевац, говорио је немачки, његов задатак је био да прислушкује немачке официре, а оженио се Јеврејком да би је спасао од логора. После рата био је иследник Озне у Сарајеву, саслушавао је усташе и злочинце из Јасеновца, а онда је отишао у филмске "воде".

          ПОЛИЦИЈСКА ДРЖАВА- МИ данас о времену бивше Југославије често неправедно судимо и сећамо га се само по лепим стварима. А ми смо тада били полицијска држава, наш систем био је копија совјетске државне безбедности, зато су многи познати људи сматрали природним да сарађују са Удбом. Ретки су били они који то нису прихватили. После отпуштања са Голог отока, по процедури, и ја сам морао да потпишем да ћу сарађивати са полицијом. То ми је до данас остало као једна од највећих мора. Али, на сву срећу, успео сам да избегнем све задатке.
          И сам Делибашић је као дечак, заједно са родитељима, имао страшно искуство са усташама у време НДХ. Али није га мимоишла ни голооточка судбина. Занимљиво је да је тек после 60 година сазнао да га је као "непријатеља" за Голи оток обележио чувени редитељ Вјекослав Афрић.
          - Мој покојни колега, професор Дејан Косановић, који је био и неуморни трагач по архивима, дошао је до документа у коме се помиње да ме је денунцирао мој професор из Филмске школе Вјекослав Афрић. Мени је било невероватно то сазнање! Афрић, који је био веома сујетан, направио је списак својих "бунтовних" студената, међу којима сам био и ја.
          Делибашић је на Голом отоку прошао страховита мучења, а из удбашког "летовалишта" отпуштен је захваљујући својој мајци - она је замолила Милована Ђиласа за његово помиловање. Тако у књизи, с једне стране, видимо уметнике који су страдали, јер нису хтели да буду у служби тадашњег режима, а с друге су они који су били функционери Удбе.
          Делибашић ни данас не жели да открива сва имена филмских стваралаца који су своје колеге пријављивали полицији.
          - Познајем човека који је организовао хајку на редитеља Александра Сашу Петровића, он га је послао и у затвор. Када је Саша Петровић умро, и када је објављена биографска књига о њему, тај човек је говорио на промоцији.
          Своју књигу сећања Делибашић завршава чувеним "случајем" филма "Пластични Исус" и професором Дејаном Косановићем...
          - Косановић је био мој пријатељ, и утолико је моја обавеза већа да га поменем. До филма "Пластични Исус" још увек сам гајио илузије да је у друштву некоме стало до истине. Под истином сам подразумевао факта, чињенице које се не могу демантовати. Али то нико тада није хтео да чује. На дипломски испит и филм Лазара Стојановића обрушила се цела политичка јавност.
          Косановић је, по речима Делибашића, вишеструко био уплетен, јер је водио читав случај - био је Стојановићев професор на факултету, али је био и члан актива Градског комитета. Зато је Косановић ову аферу водио тако што је из ње изузео себе и свог асистента, који је био директор филма "Пластични Исус". А тај скандал требало је да послужи дисциплиновању и застрашивању потенцијалних уметника и храбромислећих стваралаца.
          - Подела на "подобне" и "неподобне" ствараоце, нажалост, траје и данас. Ниједна власт, ни у једној земљи, не воли "непријатне" уметнике. Али то је код нас много присутније. Ја ћу са овог света отићи упитан и прилично песимистичан, јер овде одувек постоје људи који су непријатни за текућу политику, чија су сведочанства непожељна.



          БОГАТА БИОГРАФИЈА
          ПРЕДРАГ Делибашић (1928) дипломирао је филмску режију на Академији за позоришну уметност у Београду, и у Експерименталном центру за кинематографију у Риму. Познат је по документарцима "Паја Јовановић", "Велика иницијатива", "Траговима минулог Рима", "Један од многих", "Испит зрелости"..., као и по раду на многим домаћим и страним продукцијама. Био је професор на ФДУ, један од оснивача Италијанског института за културну иницијативу, и један од покретача и реализатора Лексикона филмске и ТВ праксе.
          Издавач књиге "Готово заборављена историја" је Филмски центар Србије, предговор је написао Филип Давид, а рецензенти су др Милена Драгићевић Шешић и др Срђан Кнежевић.