Iz Dnevnika / M. Todorović

Дупла материца бездана.Дизајм Ед. Заветине, 2008. Мост на једној реци у са-и Србији. Фотографија И. Лук. Мај 2010.


..... Писмо италијанског уметника мејл-артисте Ферруццио Драгониа: оригинал мејл-арт порука бр. 124; на црном пресавијени картону комад газе са утиснутим словима И ВОУЛД ЛИКЕ ТО ЛИВЕ ИН НОВАНОАХ.

Отписао му да размишља о сигнализму.

*

"... Апсолутна песма, песма без вере, песма без наде која никоме није упућена, песма из речи које ви фасцинантно монтирате. (...)

Апсолутној песми није потребна мена времена, она је у стању да оперише без времена како то формуле модерне физике већ одавно чине. (...) И та песма без вере, и та песма без наде, и та песма која никоме није упућена је трансцендентна, она је, да цитирамо једног француског мислиоца: 'саучествовање у једном настојању које је упућено човеку, али га превазилази'. " (Готфрид Бен)

Видети више

 http://sites.google.com/site/bibliotekaalas/rukopisi-miroluba-todorovica

NEOBIČNA SLIKA / Kristina Radoličić

Prozor. Robna marka Sazvežđa Z

Jedan Slikar je sedeo ispred platna i razmišljao šta bi mogao da naslika. Živeo je u malom stanu i maštao da jednog dana od prodaje slika kupi kućicu pored jezera. Mislio je da su najsrećniji ljudi oni koji mogu po ceo dan da uživaju pecajući. Sa njegovog prozora se videla ulica koja je danju vrvela od ljudi jer se u blizini nalazila pijaca. Tako je jednog jutra spazio mladića koji je, praveći se da kupuje voće, uzeo novčanik iz džepa jednog gospodina. Umesto da vikne ili pozove policiju, Slikar je zgrabio četkicu i počeo da crta Lopova. Crtao je ceo dan i veče i onda se umoran bacio na krevet. Kad se probudio video je da su iz njegovog stana nestali fotelja i lampa. Bio je uplašen i zbunjen. Počeo je da proverava da li još nešto nedostaje kada mu se pogled zaustavio na slici. Trljao je oči u neverici. Gledao je u sliku ponovo i ponovo. Mislio je da sanja. Ali na njegovoj slici, Lopov je zavaljen u fotelji pored koje je stajala lampa čitao novine. Slikar je bio siguran da su to njegova fotelja i lampa, mada mu nije bilo jasno kako su se oni našli tu. Čak je i datum na novinama bio od tog dana. Slikar je prvo pomislio da pozove nekoga, ali nije znao koga. Niko mu ne bi poverovao i mislili bi da je prolupao. Ceo dan je proveo hodajući po stanu tamo-amo i zureći s vremena na vreme u sliku. Izmoren razmišljanjima legao je u krevet i zaspao. Nadao se da će kada se probudi videti da je sve to bio san, ali ga je s jutrom dočekalo novo iznenađenje. Nije bilo ni traga njegovom frižideru. Bio je prestrašen i nije se usuđivao da pogleda sliku. Ali znatiželja mu nije dala mira. Okrenuo se prema platnu na kome je, kao što je i očekivao, bio frižider potpuno isti kao njegov. Na podu pored fotelje su bili ostaci hrane kao da je Lopov jeo. Slikar je požurio da pozove policiju, ali je znao da će mu se smejati. Tako nešto nije bilo moguće, ali njemu se ipak dešavalo. Slikar je odlučio da dežura te noći, ali ga je umor još jednom savladao i zaspao je nedugo posle ponoći. Probudila ga je hladnoća i kad je otvorio oči shvatio je da leži na podu bez ikakvog pokrivača. Na njegovom krevetu na slici je spavao Lopov, ušuškan u njegovo ćebe. Besan, Slikar je uzeo četkicu i počeo da prelazi po platnu. Radio je brzim pokretima jer je želeo da nacrta nešto do ponoći. Na slici se sada nalazio Policajac i prostorija sa rešetkama. Slikar je bio zadovoljan i jedva je čekao jutro bez obzira što ga je čekala još jedna noć na hladnom podu. Njegov plan se delimično ostvario sutradan. Iako njegovih stvari nije bilo u stanu izuzev na slici, jedan drugi prizor mu je izmamio osmeh na lice. Lopov je sada bio u prostoriji sa rešetkama dok je Policajac, zavaljen u Slikarevu fotelju čitao novine. Slikar je bio uzbuđen zbog ovih čudnih događaja i pošto nije mogao nikome da priča o njima izašao je da prošeta i razmisli o svemu. Kad se vratio u stan primetio je da Policajac izgleda tužno pa je odlučio da mu sutradan nacrta nešto. Te noći je čvrsto spavao. U zoru su ga probudili udarci u vrata. Neko je vikao ''Policija! Otvaraj!'' Slikar je otvorio vrata i ugledao dva policajca. Tražili su Devojku koja stanuje preko puta njega i koja je u toku noći nestala iz svog stana zajedno sa klavirom. On im je objasnio da ne zna gde se Devojka nalazi. Ušli su da pogledaju njegov stan i iznenadili se kada su na slici koja je bila na sred sobe videli lik Devojke koju su tražili.Sedela je za velikim crnim klavirom, a Policajac je naslonjen na njega slušao uživajući. Činilo se da i Lopov uživa u njenoj muzici. Policiji je Slikar bio sumnjiv i odveli su ga u stanicu na razgovor. Pošto Devojka nije pronađena narednih dana, kao ni klavir, slikar je osuđen i zatvoren. Jedina molba koju je imao je bila da mu dozvole da završi sliku u zatvoru. Dato mu je platno, četkica i boje. Dane je provodio slikajući i gotovo da ništa nije jeo. Kada je stražar jedno jutro prošao pored Slikareve zatvorske ćelije, video je da je prazna izuzev slike na sredini. Kada je prišao slici video je na njoj prelepu kućicu pored jezera i čoveka koji je zavaljen u udobnu fotelju pecao.

Kristina Radojičić*

Profesor engleskog. Prvi put objavljuje u Zavetinama.

Rizik slučajne propasti / Saša Begović

Saša Begović

samo reci ne – magijom protiv ludila

već dugo nisam čula

apsolutnu tišinu

(i sad evo)

govorim riječi koje imaju

sve manje smisla

moja su objašnjenja

gorko nelogična

dramatična

i zaboravila (sam) biti opipljiva

žao mi je

nisam više ona

s čarolijom pod prstima

sad i sama lovim čarobnjake

to bi moglo biti i manje neoprostivo

(da barem jest)

krugovi u ječmu

purpurno bijele zore

krajolici očajničkog traganja

njuškamo se prljavim rukama

lažemo nekom drugom

(a ne sebi)

i pričamo pričamo pričamo

kao da je poezija svjetla

nešto daleko

puno dalje

od nas

jesenji nokturno

psoglava čudovišta

promolila su njuške iz skuta mraka

sve što diše i sve što se kreće

pretvara se u zavitlanu prašinu

nju noć pronosi ulicama

ja se molim

da sve bude dobro

očajna ko pas

najgore je kad si sama sebi

princ na bijelom konju

pogled u prazno

možda se bor sad već prejako

podvukao pod fasadu

zario nokte u temelje doma

jer korijeni su a ne navika

ono što nas drži skupa

......

Odlomci iz dužeg pesničkog rukopisa

Saša Begović*

________

*

Saša Begović, rođena je 13. 06. 1984. godine. Apsolventica je - kako piše - Pravnog fakulteta u Osijeku. Pisala je priče, dobijala nagrade na raznim konkursima. N a Veliki konkurs Zavetina poslala je pozamašan rukopis iz koga smo posle prvog čitanja probrali nekoliko pesama. - Sticajem dobrih okolnosti književni konkursi Zavetina postaju jedno razuđeno književno ušće gde se mnoge reke ulivaju, skoro sa svih strana i prostora bivše SFRJ, ali i od naših ljudi po svetu. Ponovićemo: Veliki konkurs Zavetina 2008. za 30 novih rukopisa produžili smo zbog velikog interesovanja još dva meseca, do kraja februara 2009. godine, i već u martu ćemo moći da objavimo širu listu rukopisa koji dolaze u obzir za publikovanje...U svakom slučaju - požurite sa slanjem rukopisa na poznatu internet adresu zavetine@verat.net !Vreme će, imajući u vidu nailazeće novogodišnje i druge praznike, proleteti! Rukopise možete poslati i na adresu Zavetina, 11000 Beograd, Serdar Janka Vukotića 1/13
Ознаке: Rizik slučajne propasti, Saša Begović, Veliki konkurs Zavetina 2008

Bežanijski petao: Pesme Slobodana Brankovića

BEŽANIJSKI PETAO

Oko mog repa
Vrteli se
Satovi sveta.

Na moje kukuriku
Bečki car i carigradski sultan
Rat počeli!

Kad sunce, s večeri, opiše krug
Na evropskom nebu,
Od ruskog istoka do galskog zapada
I Gordog Albiona,
Utihne kokodakanje, zavlada mir.

Ipak, pisak ne prestaje,
Sve dok se i poslednji gološijan,
Ne šćućuri, kao u seobama,
Pod krilom majke.

Kakve su borbe petlova vođene
Na bežanijskom bunjištu!
Koliko krvi je prosuto na đubrištu istorije?
Bogovi većaju i orgijaju na svetog Iliju.

Evo pisma gromoglasnog pretka...
Kako se dizala prašina perom pobednika:
Mala Srbija-velika raskrsnica...

BUBAŠVABA

Kad sam je ugledao
Samu nasred zida
Kao da nije znala kuda će
U gluvo doba noći.

Zamahnuo sam... ne da je ubijem
Ma koliko da je bila grozna
Već da se oslobodim napasti.

Nadao sam se da je sve gotovo
I pre nego je u trenu nestala.

Ne ispod sata
Kao vreme.

Ne ni u rupici
Gde se jednom crno dugme sakrilo.

Možda u dubokom snu...
Gazeći nežno preko zabezeknutog
U strahu da ga nikad više ne probudi.

BLAGI NAKLON

Prolazim
Godinama
Pored krojačke radnje
U ulici zlatnih zanata.

Podignem ruku
U znak pozdrava
Starog majstora.

Ne znam od kada nema odgovora.
Onaj, znate, i usred najvećeg posla,
Mali, skoro neprimetan, blagi naklon.

Ali ja, koji idem dalje,
Klimnem glavom.

U uglu prozora samo kraj crnog konca.

MRAVI

Iz doline rukava
Izbili na presto.

Sa svih strana
Nadirali.

Dosta im je bilo
Hleba i igara.
Dogurali do mrvice.

Prešli preko daske za peglanje
Belih zastava
Na trijumfalnim kapijama.

Opsedali vojničku peglu
Vrelu kao tvrđavu.

Kroz dugme kralja provalili! (....)

Slobodan Branković (1947)*

_________

* Slobodana Brankovića (univerzitetskog profesora iz Beograda), već smo objavljivali, i u našim štampanim i elektronskim časopisma (pogledati Treću Srbiju!). Ovde objavljujemo nekoliko pesama iz julske pošiljke, ne sve. Jer sve ne možemo uvek objaviti. No i ovoliko je dovoljno za predstavljanje autora, koji u životu, izgleda, nije žurio sa objavljivanjem...