инспирисан сам и озарен фотографијама,ГАЛЕРИЈОМ ИВАНА ЛУКИЋА
Препознах
неку долину из свог окружења и ево песме у част Ивану.
Гастон
Башлар најпрецизније рече поезија је садашњост говора то је и ауторска
и фотографија
Моћна у својој епифанији.
Поздрав
Р.Шајтинац
 |
| Капија преко пута (опустелог домаћинства пок. Воје Сибиног, 19. јун 2013. Снимак Ив. Лукић |
Тамо иза тиске окуке
Преко од кањшког сигнала
Високог зида прекообалских
топола
С долме,десно одзвања
велика доља
Она има срце
То је стара Лутина
кућа
Луте поморишца
Научника
за дивље жито
У дољино срце повремено
Без намере и разлога
Лута пушта песника
У собу
Забоде столицу у средину земљаног пода
Између труле крпаре
И промаје која мумла
Ту она спава
Живи и ретко излази
А никад не излеће
Час је видиш,час не
видиш
Она ти је ко онај
створ
Који никад не зна
где је
Песник,седећи
Кружи погледом по
свему
До чега је стигла
прашина
Пеник не види добро
Песник види боље
Кад ког се нечег сети
Лута помене дивље жито
Песник гледа за нечим
што одмиче
Земљаним подом и
Вуче за собом
Лута га исправља док
шапуће
То није реп
То је загонетка
Нема коментара:
Постави коментар