РОБЕРТ МЕЗИ (1935), ПАУН М. ПЕТРОНИЈЕВИЋ (1936 – 1962), АЛЕХАНДРА ПИСАРНИК (1936 – 1970),МАРИН СОРЕСКУ (1936 – 1996),ДАЛИА РАВИКОВИЧ (1936 – 2005),АНТОНИО ПОРПЕТА (1936),МАРИЈА ЧУДИНА (1937 – 1986),ЖИВОДРАГ ЖИВКОВИЋ (1937 – 2002), АЛЕКСАНДАР СЕКУЛИЋ (1937 – 2009)

   (Из антологије НИСУ СВЕ БОЛЕСТИ ЗА МЕНЕ / Миљурка Вукадиновића/ Душана Стојковића)
______________________________

РОБЕРТ МЕЗИ (1935), САД

МРТВАЧНИЦА

Уоколо мртвачнице задах

Смрти био је одсутан. Могао си чути

Само побуњено цвијеће, мирисни запах

Опипљив као цват, нанесен у лице,

Да буде згњечен и савладан – као да је трава

На том мјесту већ прекрила носнице.

Зумбули, делфиније, перуника, заставе љета

Што гњече зрачно јутро и вече до металног тијеста

Бесмртности, ил ширећи своја тајна мјеста

За пчелињу жудњу, топле и воњајућ лијено

На вино, већ умирућ млохаве латице

Њишу се лагано, трпећи на себи пчелиње тијело –

Нек сасијеку цвијећа. Нек буду бијела

И златна, и жарна, и нек буду

Набацана преко мртвог тијела

Што чека да буде положено. Да буде нерођено,

Нешто пупа из њих у мрачном махагонију –

Блиставо попут трна, порубљено.

            Превео с енглеског Хамдија Демировић

ПАУН М. ПЕТРОНИЈЕВИЋ (1936 – 1962)

ВЕРОВАЊЕ

Нећу умрети, знам да нећу,

оздравићу, изненадно:

у време када тићи лећу

и не буде хладно;

кад пчеле у цвећу

затраже меда гладно,

свакако тад оздравићу –

полетећу изненадно.

АЛЕХАНДРА ПИСАРНИК (1936 – 1970), Аргентина

НИШТА

Вјетар умире у мојој рани.

Ноћ проси моју крв.

Страх

У јеци мојих смрти

још има страха.

Знаш ли ти о страху?

Знам о страху када кажем своје име.

То је страх,

страх с црним шеширом

који крије штакоре у мојој крви,

или страх мртвих уста

који пију моје жеље.

Да. У јеци мојих смрти

још има страха.

            Превео с шпанског Јусуф Али Хећимовић

МАРИН СОРЕСКУ (1936 – 1996), Румунија

САМОЋА

Крај узглавља болесника

Једино јастук –

Подигао је главу с њега

И, као да га први пут види,

Упита:

– Дође ли и ти да будеш ту

Са мном, мој јастуче?

– Да!

Треба неко да буде ту, крај тебе

У овим тренуцима,

Јер болан си веома.

2. 11.1996.

СТАНИ

Стани!

Јекнула је душа,

Стани, да сиђем доле!

Доста ми је тог залудног посла,

Толиких одредница, обавеза и закона,

Био сам створен да будем слободан.

– Не могу стати,

Одговори му земља

(Земља из мене изнутра)

Сиђи из свога хода,

Ако ти пруже руку

И то учини сада,

Кад скрене према

Мучнини и блату.

Сиђи доле на небо,

Животни мој друже,

Узећу те на повратку,

2.11. 1996.

НАСТАЊЕНА ЏИГЕРИЦА

Осећам крила орла

Док пружам крајеве моје џигерице;

Осећам му канџе,

Осећам гвоздени кљун,

Осећам му џиновску глад за животом,

Његову жеђ за летом

Са мном у канџама

И – летим.

Ко то каже да сам у ланцима?

2.11. 1996.

МОСТ

Балансирам по нечему веома клиском,

На једној врсти опасног моста

Којим прођоше стрепње

Неког ужасног вртлога;

То је мост између ничег и нечег

Којим и нисам желео проћи.

Никада нисам учинио

Толико неуредних покрета

Који су налик на молитву, опомену, очај.

Звоним бачен у небо

И између одјека

Враћам се свести,

Бацају ме изнова,

Никада нисам био тако уплашен.

– Сиђи доле са те замишљене

Линије, 

Зар не видиш да је све окончано?

Бачен сам, пузим, главом ударам о зидове,

Ослањам се, вешам се,

Дигнем се.

– Нисам знао да је живот

Замишљена линија, кажем.

Муке ме претварају у играчку,

На клиској дасци, између земље и неба.

Како је далеко сада за мном колевка,

Од истог дрвета као и мост што је,

У којем ме је мајка, уз песму и плач,

Учила космичком ритму

Који сада губим:

Нани! Нани!

– Зашто ми ниси рекла да је живот

Замишљена линија.

Мајко?

2.11. 1996.

            Превео с румунског Адам Пуслојић

ДАЛИА РАВИКОВИЧ (1936 – 2005), Израел

           

ИЗ ДАНА У НОЋ

Сваког дана будим се изнова из сна

Као да је последњи пут.

Не знам чему се надам

И можда је јасно да ме ништа не очекује.

Пролеће што долази исто је као оно што је прошло.

Знам какав је април

О томе не размишљам.

Не примећујем границу између дана и ноћи

Само је ноћ хладнија

Али је тишина иста.

Ујутру чујем гласове птица.

Лако тонем у сан

Од љубави за њих.

Он, што ми је драг, не налази се овде

И можда се уопште не налази.

Прелазим из дана у дан

Из дана у ноћ

Као перо

Што птица не осети кад јој одлети.

            Превела с хебрејског Ана Шомло

АНТОНИО ПОРПЕТА (1936), Шпанија

ЛУДА

Народ се подсмевао

његовој трапавој прилици зазјавала,

унезвереном шарању његовог погледа,

зими смештеној у његов шешир.

Народ се смејао

борби ваздуха с његовим рукама,

његовим тешким ципелама покојника,

смерној охолости његове срџбе.

Био је само луда, онако, без имена,

као неки бесмислени ветар на улици,

као парче неочекиваног сунца.

Народ се смејао

ишао је од парка до парка, пратећи

путању птица.

Звучним речима

објашњавао је својој сенци.

            Превео с шпанског Радоје Татић

МАРИЈА ЧУДИНА (1937 – 1986)

Не, не могу у овоме свијету...

Не, не могу у овоме свијету

у коме се плач чује,

повијене главе мирно стајати,

а да се не стидим жалости која долази.

Како је отровано његово велико срце.

Вјетар кроз њега пролази,

свјетлост у њему нема ону сјенку

времена којег се њежно сјећамо кад одлази.

Ни наше сјенке нису сјенке

оних правих високих младића из племена,

оних правих витких таласа

који су дошли из вода нетакнутих.

Бол се на камену хлади,

само да га ово срце не превари,

да се врата љепота

у сјенци цвијећа не затворе.

Али затворит ће се.

Отров ће у дјечја чела полако улазити.

Не, не могу у овоме свијету

бити мирна, ни спокојна.

ЖИВОДРАГ ЖИВКОВИЋ (1937 – 2002)

ОБРЕД

Све тежи смрти. И врт заспо у смирају

И у његовим крошњама рој звезданих коштица

И плодови меки што у мени јужно падају

Ако само померим руку, сјај ми запали сенку лица.

Ал` вече је тешко. Дубови мокри и снени

И нема у жилама оне раскошне позлате;

Скоро ће време сна. Душо, сад тихо свени

Нек се место тебе опијају свим душе непознате

Јер свештени час је то. Тежња смртника

Да наслуте у лишћу траг оних што одоше

Пре нас у тмину. О, зар заиста не могоше

Да их замисле сасвим ослобођене земног лика

У мени вече се злати. Ал` ме се његов сјај клони

Не знадох да се густином ноћи све опило

И да се за трен у шум претворе чак и они

Што су викали у светлој зори... Све се скрило.

АЛЕКСАНДАР СЕКУЛИЋ (1937 – 2009)

АНЂЕО У ЛАБОРАТОРИЈИ

Ја прецизно мерим

на малим теразијама

али ја нисам

мерач правде

ја сам мерач

фикције, одраза

параноје,

шизофреније

депресије, меланхолије

како кад

а колико може

анђео у лабараторији

палог анђела

да буде срећан

ТЕЛЕФОН ИЗ ГРОБА

Као усред лета крици –

варљив мир се разби,

звекну соба:

"Будите на линији,

(рече глас на жици)

сачекајте мало,

имате везу из гроба?!"

Видех кроз кабл

све до другог краја,

преко стубова

– година многих,

груб и таман брат завичаја

зове престоницу

из слика убогих.

О зар може ишта

без гласа и трага,

ко кроз биљне цеви

да се пење мноме,

и још да ми буде

и размах и снага!

Тамо су дуга чекања у тами,

овде је час жар под ногом...

Тако оседех ко у вучјој јами,

поред телефона,

у нејаву строгом.

Хало, ко је тамо?

Како без номена?

Не можете се сетити више...

Каква је то код вас

одједном дубока промена!

Нема лика

– ђаво бео

удавио га у води: сну.

Шта се десило, куд се део?

И сад га негде

тражи по дну.

Нема ни облик,

ни светло одело.

Заборавио је путељком шетње.

Шта га је, уистину, то омело

да не пролута у вече летње?

Штавише, нема

ни плућа, ни срца,

нема ни јетре,

ни пресјајног ума,

нема ни дугова

да у њима грца.

како вас то боли

живот одсечени?

Како то да појме

кости ваше пуке!

О, ви сте у праву,

и страшно искрени:

ко што живог боли

који нема руке?!

Али то је много

и за једног гроба,

тада се, заиста, дешава чудесо:

као што избије трава у недоба,

на вама порасте, опет, ново месо!

И ветар вам јужни

улази у груди,

прође кроз танке

воћке у мраку, љуља их збуњен

тек да их пробуди,

– кад с ужасом схвати:

упао у раку!

Зар сте неосетни

ко свирала проста,

(кроз коју неко извија у звуке)

али ако све

прах и сена поста,

чујем из ње

све ваше јауке!

Каква је то музика...

бура... смех...

Неко се речима вашим противи?

Зашто сте уздахнули тако: ех!

Шта велите:

прекидају вас живи!

Можете ли гласније?

Не вреди...

Неће...

као да путује линијом трулом

– Да ли ме чујете:

покушајте с нулом?

Али посве лежи слушалица мирно.

Закочено. Све је светом стало.

С ким сам говорио

кад је нисам дирнуо?

Узалуд је подижем:

Хало!

Хало!

Хало!

СИФИЛИС

У то време

На ивици безнађа

што је неспојиво

са Комунистичким манифестом

а тобож платформа

за самоубице

више него таленат

књижевном великану

фалио је сифилис

У то време

као у данашње сида

Свеједно што се Сиорану

мозак распадао

од белих бдења

од ноћних шетњи

по празном Сибиру

ум помрачио

А причали су о неком Србину

Није оставио никад

књигу у металном повезу

али је неком алхемијом

онаније и упорности

живео у распадању

до лаката као Бодлер

и дан данас тако живи

КИЛАВА ПОСЛА

Пет шест,

И седам осам

Бабица са брадом,

Тискају прсте

У светли дроб матере.

Педесет, шездесет,

осамдесет и деведесет

кухињских прстију

по утроби матере рију.

Бабица козица

Са тупим парложцима

За царски рез је недвојбено.

Девета бабица их

од килавог посла одвраћа.

Све бабице на броју

девету сматрају

за прекобројну.

И седма већ за главу хвата,

Шеста ће  ноге да ишчупа,

Пета котао приноси

За нерођено да се окупа.

       =  извор:

Миљурко Вукадиновић & Душан Стојковић

НИСУ СВЕ БОЛЕСТИ ЗА МЕНЕ

(Антологија песама о болести, болницама, болу...) , Београд 2013.

видети више: још

Bajka o istrajnosti i veri

CRKVENjAK Mirkoposvećeno brine o maloj crkvi u seocetu blizu Požege. Svakog jutra on
otvara njena vrata i sa velikom pažnjom priprema obredne detalje kako bi
sveštenik održao misu. Kada je sve spremno, Mirko crkvenim zvonom
poziva vernike. Na njegov poziv odaziva se uvek samo jedna pobožna
starica, ali jednog dana ni nje nema...

Ova zanimljiva i istinita priča predmet je 25-minutnog dokumentarnog filma „Vekne hleba i
riba“ koji potpisuje španska autorka Irene Borego. Film je, uz
hvalospeve, već prikazan na nekoliko svetskih festivala, a regionalnu
premijeru imaće na Festivalu u Herceg Novom.

-
Prvi put sam došla u Srbiju 2007. kao student na razmeni u filmskom
kampu „Filmarta“. Tada sam otkrila ovu crkvu i rodila se ideja o filmu,
ali nažalost, nisam bila u mogućnosti da to realizujem. Odlučila sam da
se jednog dana vratim i snimim tu priču - otkriva u razgovori za
„Novosti“ Irene Borego.

Svoj
film (koji još nema datum srpske premijere) Irene doživljava kao
„dokumentarnu bajku“. Pokušala je, kaže, da uhvati srž i svu
tajanstvenost duboko iskrene vere. Po njenim rečima, film govori o veri u
širem značenju: o istrajnosti, posvećenosti i strpljenju.

-
Pravi heroj je crkvenjak Mirko. On nije sveštenik, ne drži službu, ali u
filmu saznajemo da ta mala crkva zavisi od njega. Obavlja svoj posao sa
velikom predanošću, u tišini i u senci, ali to što nije u centru pažnje
ne umanjuje njegovu važnost. I kad ga more sumnje, on radi svoj posao,
čak i kad niko ne dođe - toliko je jaka njegova vera!

POMOĆNIK NA “BORNOVOM ULTIMATUMU“ PRE
ulaska u svet filma, Borego je kao diplomirani ekonomista jedno vreme
radila na mestu finansijskog konsultanta. Usledilo je školovanje na
Kubi, na odseku filmske režije, kao i usavršavanje u Londonskoj filmskoj
školi. Radila je kao pomoćnik reditelja na nekoliko filmova, od kojih
je najpoznatiji „Bornov ultimatum“. Autorka je kratkih ostvarenja
„Kaleidoskop“, „Kalifornija“ i „Poker“.

Boregova kaže da se u svojim filmovima radije bavi ljudima koji „žive na margini“.

-
U savremenom društvu koje je opsednuto uspehom i željom ljudi „da budu
viđeni“, ja tražim ljude koji nisu „zvezde filmova“ i koje mnogi
zapostavljaju i u stvarnom životu. Ima toliko lepote na mestima, među
ljudima i stvarima koji su obično skriveni. Nekada baš ta mesta i takvi
ljudi imaju potencijal da obasjaju naš život.

Rediteljka stranim distributerima preporučuje „prikazivanje bez prevoda“.

-
Likovi ne govore mnogo, ali titlovi nisu potrebni jer doslovno
razumevanje reči nije toliko važno koliko tajne koje te reči kriju.
Naravno, srpska publika će ih razumeti, ali stranci neće - objašnjava
Irene.

Mada
se na filmu dijalog često koristi kako bi objasnio likove ili pokrenuo
radnju, autorka filma „Vekni hleba i riba“ tražila je drugu formu.

-
Mislim da su izgovorene reči deo zvučnog dekora i atmosfere u ovom
filmu. Način na koji se izgovaraju, kako zvuče, emocije koje kriju, u
ovom slučaju mnogo su važniji od njihovog racionalnog, literarnog
značenja. Uostalom, ovo nije priča o racionalnim, logičnim stvarima, već
o veri, koja je ostaje nešto duboko, emocionalno i tajnovito.

Snimajući
priču o pravoslavnoj crkvi, Irene je uvidela razlike između naše i
njene, katoličke vere. Ali, dodaje, ovo nije film o razlikama doktrina
dve crkve već o veri koja je veoma ljudska i mistična u isto vreme.
Njena namera bila je da „uhvati ono nevidljivo“.

-
Nije na meni da kažem da li sam uspela u tome. Teško je oceniti
sopstveni rad, jer nemate nikakvu distancu. Ali, mnogi ljudi mi je
priznalo da ih je film iskreno dirnuo i to me čini veoma srećnom. Drugi
pak kažu da je „čudan“ i mističan, što je neka druga emocija. Trećima je
bio usporen i možda dosadan. Neki filmovi su, jednostavno, takvi i mogu
da imaju toliko različitih doživljaja koliko i publike - zaključuje
španska rediteljka.

MASTER-KLAS KOD KUSTURICE

BOREGOVA
je u Srbiji boravila nekoliko puta. Bila je u studentskim radionicama
Emira Kusturice na „Kustendorfu 2008“, kada je, zajedno sa drugim mladim
autorima, slušala predavanja velikana Nikite Mihalkova, Fatiha Akina,
Kristijana Munguija i samog Kusturice. Potom se vratila da snimi film i
ponovo da gotovu verziju pokaže „glavnim junacima“:

-
Veoma mi je bliska Srbija. Osim toga, studirala sam na Kubi i vidim
brojne sličnosti između ta dva naroda. Volela bih da ovde snimim još
jedan film, ali potrebno je da nađem partnere i institucije koje bi me
podržale u novoj „avanturi“.

Bajka o istrajnosti i veri | Kultura | Novosti.rs

Што јужније - то тужније

Објављено је 05.04.2012.

Београдсске "Заветине" у јужној
Србији (Ивање под Раданом, Бојник; Видојевица, Прокупље). Снимљено
крајем марта и првих дана априла 2012. Према идеји Белатукадруза.
Домаћин и водич - Мира Соколовић. Продуцент др Димитрије Лукић.Уредник
Иван Лукић.

Promocija zbirke "One zvezdane oči"

Dragi prijatelji, 

objavljena je nova zbirka pesama naše drage Ane Ilić, pesnikinje iz Vladičinog Hana obolele od Fridrajhove ataksije, teške i neizlečive bolesti.

Pomocija zbirke "One zvezdane oči" održaće se u SKC-u, 16.jula u 18h. Tom prilikom održaćemo i Susret po meri srca na kojem ćemo razgovarati o iseliteljskoj moći ljubavi i slušati tople numere u izvođenju Zorana Stojića- Stojketa.

Ovo je prilika da damo svoj doprinos ne samo za život i zdravlje Ane Ilić, već

 za sve "nevidljive", obolele od retkih bolesti a koje društvo marginalizuje i prepušta dobročinstvu bližnjih.

Anina zbirka pesama prodavaće se po ceni koju će svako odrediti sam i time olakšati Aninu borbu sa opakom i neizlečivom bolešću.

Ovo je link sa uputstvom za donaciju pomerisrca, ili se to može učiniti na samoj promociji.
https://www.facebook.com/notes/pod-svetlom-istine-ana-ili%C4%87/donacije-pomo%C4%87-za-anu-ili%C4%87/340122196065136

Urednik zbirke pesama One zvezdane oči je književnica Žeklina Kiš, a pokrovitelj akcije književnica Ivana Kuzmanović.

Lep pozdrav u nadi da ćemo se družiti ovim povodom

Ivana Kuzmanović

Romeo Santos - Propuesta Indecente (+плејлиста)

Đoković nagradu od 500.000 dolara dao za pomoć ugroženima!

 NAŠ najbolji teniser Novak Đoković dan posle
osvojene titule u Rimu odlučio je da donira sav osvojeni novac sa ovog
takmičenja za ugrožene u katastrofalnim poplavama u Srbiji i na taj
način pomogne svom narodu. Reč je o sumi od 500.000 dolara, koliko je
Đoković zaradio na turniru u Italiji, nakon što se oduzme porez na
ukupnu nagradu.





Đoković nagradu od 500.000 dolara dao za pomoć ugroženima! | Tenis | Novosti.rs

Требаће вам ускоро ова уметност!

 Овако се проси. Хазарска уметност

 Napomena o Hazarima kao TM-plemenu:

Ovaj gospodin radi za Rothschilde ili ih samo reklamira jer Hazari su
poznati kao posebno nadareni krotitelji životinja i mogu dresirati i
pauka i žihara, ako treba. Da su preko novca dresirali cijelo
čovječanstvo prilično je očito.
Ovaj podatak o dresuri navodi Arnold Toynbee kada govori o Turskoj
civilizaciji i njenom stilu vladavine. 

Ovako se prosi ! - Magicus.info magazin

NEĆU da idem iz moje Vuče...

 NEĆU da idem iz moje Vuče, hoću da ostanem u roditeljskoj kući,
hoću da budem blizu dede Bogosava, tetke Gore i drugih rođaka i komšija.
Brinuće oni o meni. Hoću da hranim našu kravu i igram se sa mojim psom
Garom..

Čim je došao iz škole najpre je nahranio kravu

Ovo je u ponedeljak
direktoru firme „Lola-fot“ iz Leška Vukoju Vukojeviću i tatinim
kolegama koje su ga posetile rekao dvanaestogodišnji Marko Vučinić, koji
je nakon pogibije oca Gojka, majke Dragice, sestre Marije i brata
Andrije ostao sam u porodičnoj kući u selu Vuča kod Leposavića.

Iako su rane u dečakovoj duši još sveže, a tuga za izgubljenom porodicom neizmerna, Marko se drži hrabro. U ponedeljak
je išao u školu, gde je okružen pažnjom svojih drugova i nastavnika, a
kada se vratio kući, prvo je napojio i nahranio kravu....

Od sahrane svojih roditelja, sestre i brata, Marko je u svojoj kući, a uz njega su stalno najbliži rođaci i komšije. U ponedeljak
su ga, zajedno sa psihologom, posetili i predstavnici Centra za
socijalni rad u Leposaviću, koji će proveriti njegovo trenutno stanje,
saslušati njegove želje i predložiti šta i kako dalje. Markova, a i
želja svih njegovih rođaka i komšija, jeste da ostane u selu.

-
Mi bismo želeli da on ostane ovde. Pomoći ćemo mu, nadamo se da će
pomoć stići i sa drugih strana. I opština je obećala stipendiju.
Najbolje je da odraste ovde, a kada postane svoj čovek, sam će odlučiti
gde će živeti i s kim - ističe deda (očev stric) Bogosav Vučinić, koji
živi nedaleko od Markove kuće.

Više naših čitalaca i
dobrih ljudi iz cele Srbije i dijaspore izrazilo je želju da pomogne
dečaku koji je ostao sam. Neki su želeli i da kontaktiraju sa njim, ali
to će biti moguće tek narednih dana, kada se Marko dodatno oporavi i
počne, ako je to posle svega što je doživeo moguće, koliko-toliko
normalno da živi.

-
Naš je utisak da je Marko, iako još dete, vrlo jak i da će izdržati sve
što mu je život priredio. Njegova želja je da ostane u Vuči i mislimo
da mu treba izađi u susret, ali i naći načina da bude zbrinut. Već smo u
Komercijalnoj banci u Leposaviću pokrenuli proceduru za otvaranje
računa na koji će zainteresovani moći da mu šalju pomoć, čim račun bude
otvoren, objavićemo ga u sredstvima informisanja - kaže Vukojević.


POMOĆ “NOVOSTI“

U
AKCIJU pomoći Marku Vučiniću uključiće se u Humanitarni fond „Večernjih
novosti“ koji će dečaku za Vaskrs poslati skromni poklon, a kada bude
otvoren i račun za pomoć, „Novosti“ i čitaoci našeg lista će uplatiti
priloge. Do tada, ljude dobre volje koji mogu i žele da pomognu Marku,
pozivamo da nam izađu u susret i novac uplate na žiro račun Fonda
humanosti „Novosti“: 205-5621-06, model 97, poziv na broj 10005716259,
Fond humanosti „Večernjih novosti“, Trg Nikole Pašića 7, Beograd. Za
donatore iz inostranstva: 5442-175-42966, kod Komercijalne banke a. d.
Svetog Save 14, Beograd. Broj telefona Fonda humanosti „Večernjih
novosti“ je 011-3028-196.

.





Marko Vučinić: Izgubio sam roditelje, sestru i brata, ali ostaću u našoj kući u Vuči | Reportaže | Novosti.rs

Hoće samo svog, pa bog!

MESEC dana pošto je Upravni odbor Narodne biblioteke Srbije (treći put) promenio Statut kojim je pružena mogućnost da na konkursu za upravnika NBS može da se prijavi znatno širi krug stručnjaka nego ranije - došlo je do novog zamešateljstva. Iako su izmene snažno podržali svi zaposleni u ovoj nacionalnoj instituciji, u Ministarstvu kulture nisu bili zadovoljni, pa je članovima UO, kako su „Novosti“ nezvanično saznale, predloženo da promenjeni član 45. - ponovo promene!

ZABRINUTI Članovi UO Narodne biblioteke Srbije na jednom od prethodnih sastanaka

U tom izmenjenom članu navedeno je da kandidat za upravnika, osim visokog obrazovanja, mora da ima najmanje deset godina radnog iskustva u oblasti kulture, najmanje tri godine na poslovima rukovođenja ustanovom ili u ustanovi kulture ili treba da bude intelektualac visokog renomea, koji svojom ličnošću i delom može da prezentuje srpsku kulturu. Prilikom izbora upravnika UO će, navedeno je u izmenjenom članu, ceniti i kvalitet i održivost ponuđenog programa rada i razvoja biblioteke za period od četiri godine, kao i znanje još jednog svetskog jezika.
Na ovu promenu članovi UO (Gojko Tešić, predsednik, Radovan Beli Marković, Miladin Ševarlić, Ivana Nikolić i Simo Potkonjak) odlučili su se posle kraha konkursa, koji je u jednom trenutku pretio da se pretvori u prvorazredni kulturni skandal. Zbog (namerno!?) ograničavajućih uslova, na konkurs se prijavilo samo petoro, da bi se ispostavilo da samo jedan, Jasmina Ninkov, aktuelna direktorka Biblioteke grada Beograda, ispunjava uslove. Našavši se u apsurdnoj situaciji da bira jednog od jednog kandidata, UO je uradio ono što je bilo jedino logično i pravedno, menjajući „pravila igre“ u Statutu.
Šta se u pomenutim izmenama, međutim, pojedincima u Ministarstvu kulture nije dopalo? Prema našim nezvaničnim saznanjima, iz državne institucije u Vlajkovićevoj 3 upućen je predlog za dve izmene u konkursu. Najpre da kao uslov ostane samo „rukovođenje ustanovom kulture“, a ne i „u ustanovi kulture“. Taj zahtev praktično znači vraćanje na onaj isti uslov zbog kog je, između ostalog, i poništen prethodni konkurs! Istovremeno, zatraženo je i da se briše mogućnost da na čelo NBS dođe ličnost koja uživa visok renome i reprezentuje srpsku kulturu, s pitanjem ko i na koji način može da utvrdi takav ugled kandidata. I tako je, još jednom, postalo jasno da „neko“ iz narečenog ministarstva pošto-poto hoće da „progura“ svog favorita, verovatno istog onog koji je ostao kao jedini na prethodnom konkursu!
NI “ZA JOTU“
IZNENAĐENI, pa i nezadovoljni ovakvim stavom Ministarstva, članovi UO su u ljubaznom pismu objasnili svoju odluku i naglasili da nipošto ne žele da je menjaju. Jedinstveni u ovom stavu, oni ističu da ni „za jotu“ neće menjati predloženi član Statuta. Sada čekaju odgovor i ukoliko Ministarstvo ne odobri njihov predlog i time omogući raspisivanje konkursa, održaće konferenciju za medije, na kojoj će obelodaniti sve zakulisne igre oko izbora upravnika jedne od najznačajnijih srpskih institucija.

              _________ Из Коментара уз овај чланак:

Mihailo 15. januar 2014. 23:53 #2794654

Koliko se secam, gospodin Tesic je pre dva meseca izjavio da je sve radjeno u skladu sa Zakonom i Statutom i da nece menjati uslove konkursa? Zasto cetvrti put menja uslove za izbor upravnika? Time je gospodin Tesic uveo krizu rukovodjenja u toj ustanovi i postavlja se pitanje da li treba da i dalje bude na celu tog tela.



         

 


Hoće samo svog, pa bog! | Kultura | Novosti.rs