Вилинска плетеница / Мирослав Тодоровић

ТАЈНА ВОДЕНЕ ПЕЋИНЕ

У бурном зеленилу  као на позорници указа се бајколики призор. Водено певесмо је блистало, распршивало се у чудесном призору светлости и воде испуњену музиком жубора, шумора и волшебних боја, кишне музике, пљуска светлости и воде. Гледао сaм бајколику слику која је усхићавала. Хармонија воде која је пљуштала  са висине, каo са неба, тако се бар чинило, у декору тамних зелених боја  се стапала у симфонију звукова божанствене  музике нетакнуте природе и облика чија красота измиче опису.

Видео сам сличан призор у Африци, на Вумби. Звали су га Девојачки вео. Како назвати овај, можда,
Вилинска плетеница.

Да ли смо стигли у Водену пећину?  Зачаран лепотом фотографишем овај фантастике призор. Наш водич Раде Лазовић измиче. Пењем се на зараван  и видим како се речица Пањица на овом месту сручује у загрљај другој која долази од Брекова. Идемо ка стеновитом масиву, а пред нама сребрнасти водопади, мали слапови, букови, врела. Видиш Пливу у малом, видиш Крку, видиш Пањицу као  реку Замбези и Викторијине водопаде, слушаш музику воде. Између камења Раде убира цвет, мало даље су те биљке прецветале, цветић је плавичасте боје.  Каже: Овај лечи простату. Да сам знао раније што сада знам мој отац Вита  би био  још жив. Збуњен дивотом места не записујем назив траве. Има је свуда у изобиљу. Расте између блиставог камења и на обали. Некад су овде биле воденице, још стоје обриси канала за воду. У жбуну  остаци зида. Једва се назиру... Пред нама је стеновити масив. На стени до самог тла тамни део обликом врата. Можда и јесу врата али ми не знамо лозинку. Сезаме, покушавам. Не вреди...Мало даље иза заклона од дрвећа улаз у Водену пећину. Без даха гледам у чудесне облике-скулптуре које је вода, ветар и миленијуми обликовали. И доиста. Природа је Бог. Највећи уметник. Добар део скулптура је одавде у делу Хенри Мура. Па, ми се само угледамо на Природу.  И све је у Природи. Сваки део у  овој чудесној пећини је скулптура, слика. Из уста пећине у коју смо ушли хучи Пањица.  Чудесна музика стиже из утробе брда, симфонија. Оркестар у којем су сви: Моцарт, Брамс, Шопен, Григ, Хајдн, Шуман, Менделсон, Бах...Слушај, гледај...Диви се. Ишли су, истраживали унутра, прича Раде, до стотину метара.  Кажу да је у брду језеро. Оживеше знане бајке. Али, тајна Водене пећине још није откривена. Дакле, бајке су постојале, а бајколики призори и предели још постоје. Видим то у чудесном кањону Пањице, на њеном извору. Лила  одушевљена и збуњена и узбуђена  лепотом и непатвореном чистотом места  казује да је ово невероватно.

            А како се стиже до ове чудесне оазе. Ја сам дошао из Трешњевице у којој се видам од градског живота, метежа и хуке. На Дивљаци излазим на пут Пожега – Ивањица. Са мојих Трешњевачких брда, са Дивљаке и котлине поред Моравице види  се  на брду Градина, силуета беле црквице Св. Илије „што као гнездо припијена на врх крша надгледа  улаз у теснац који  је ко зна кад издубила река. Нешто даље, чим се уђе у Клисуру, скривен од погледа уз Вучјачки поток, удаљен од главног пута коју стотину метара се налази манастир Клисура чија  је прошлост  уткана у историју Србије. До њега се данаске стиже лимузином, асфалтним путем што води кроз бујно зеленило. До пута, тик уз обалу је извор именом Млада недеља. Зову га и Бања. Помаже, веле, очима. Умијеш се, боље видиш, бистрије гледаш, озбиљније мислиш. Има у Трешњевици, у Клику извор у стени који је ко зна када прозван Светиња. И тај помаже.

             Књижевник Петар Новитовић каже ми 7. септ.  како ће ускоро на Градини бити подигнут споменик  изгинулима. 1806 у Радаљеву у време Карађорђеве буне.  О црквици на Градини је записано: „Клисуру Моравице, између села и прилике и Дивљака, чине, са леве стране Обла глава и Малич, и Градина са десне стране. На десној обали реке, на готово две стотине метара високој стени, као зид засеченој, бели се мала црквица.

Она се на врх косе „наднела“ над реку и с пута   изгледа као ластавичје гнездо, припита за Градину. Прича се, да је ова црквица најпре била на левој обали Моравице. Пошто су је Турци оскрнавили, једне је ноћи сама прешла, прелетела на другу страну, на ово тешко приступачно место“.

Јок, каже  ми Раде Лазовић.  Пренели су је тада Срби. Били су у то време сложни и ништа им није било тешко.

А ми смо до Радета стигли путем који се одваја од главног пута и кривуда ка Брекову. Село је идилично, окружено планинским венцем, находи се иза леђа Малича. Јесен већ зарумењава гору, али јошт се зелене  отаве, а чудесни мириси зрења испуњавају ваздух. Кућа нашег домаћина је на крају села. А село идилично, као на разгледници, куће и вотњаци. Њиве са којих се већ прибира летина заре непатвореном красотом природе.

 Овде су негда, како песма казује: Ђе Морава с Вучјаком говори / А Градина гласно довикује/ Ђе ’но Малич залудно дозивље, /Пет торова јесу Немањини / Пет на броју небројеног стада / Са стотину чувара чобана / Свима глава Добрача чобане...“ канда су по њему и село ово назвали. Казује даље песма како су чобани ишли на јутрење у Бреково, те су стада  била неухрањена. И када је једном приликом наишао Саво Немањић, кога је рика стада у село свратила, седом  старцу Добрачи чобанину, вели песма,  каза: „ Ја сам главом Немањићу Саво, / Ја путујем народ воспитујем; / Кренуо сам мојој испосници, / Испосници у Влау староме / Изнад цркве свете Студенице...“ И  заповеди да више не иду на литургију у Бреково већ да зидају намастир. И тако је саграђен манастир Клисура који је у историји имао запажену улогу. Због близине Карађорђевих шанчева, на Градини и Маличу, 1806. имао је  велики значај. У Јаворском рату, манастир је био болница и позадинска база...Писали су о њему многи путопсци, данашњи сликају фотоапаратима.

Нема више као некада стада.  Нема оваца, ни коза, ни говеда, а градови пуни.У Добраче се враћају пензионисани трудбеници, обнављају куће. Шта ће у градовима, у бетону. Да  И Раде све више борави на својој  очевини. Понад његове куће је атрактиван стенски масив и пећина. У њој је каже  његов отац  чувао  овце. Јесте, али пре оваца ту су живели људи. Има тамо и неких цртежа. Али о томе други пут.  Раде призидао уз стару кућу собу, терасу, довео воду, подигао вотњак. Домаћин човек зна да рад подмлађује, да плуг који не оре рђа. Куће прекривене плочама од шкриљца модре боје из села Маће. Кућа његовог претка Михајла, Карађорђевог ратника, је  уређена. Стара преко два столећа  сада му  служи за оставу. Тада су куће  грађене тако да су имале два улаза. Или излаза. Када на један, у та времена, хрупе разбојници или Турци, беж’ на други, спашавај чељад и главу. Пола куће је од брвана, друга половина зидана. У једном делу је било огњиште. Над огњиштем вериге. Хлеб се пекао у црепуљи. Све то овде може да се види, да се доживи прошло време.  Он је то обновио као пензионнер.  Не зове се залуд Раде. У његовом имену је и рад и радост. Живота и стварања.Засадио нове сорте шљива.Како се само плаве плодови царице шљива маџарке.  А слатке ко мед. О ракији коју пече да се не прича. Венчић у флаши се цибри, бисерно светлуца. Није ни скупа. 400. динара. Ракија лек. Није скупа, каза ми прошлог петка, на ариљској пијаци домаћица из Латвице. Шта све може за те паре да направи од човека. Моја мајка је казивала, шалећи се, за нашу ракију: Боља је од Бога, Бог када узме памет не враћа, а ракија увече узме, а сутрадан врати. Радетов вотњак је за пример. Злате се пунђе шљива, а стабла одакле год да се погледа, у линији. Друмио је  светом, сада овде у спокојству проводи  пензионерске  дане.  Са газдарицом пензионерком Катом. Чува и пчеле. Мед каквог нема. А како и не би када овде расту траве које видају све што човека може да снађе. Он је зналац, има књиге: Туцаков, Пелагић, те Лековито биље, Енциклопедије... Имаш ли главобољу. Ево, запиши или утуви. Притисак. Мори ли те несаница. За све има лек. За женске болести и мушке слабости. Ево, рецепта, у ракију сипаш ово, па једну ујутру, једну увече. Са медом, а моје пчеле, вели, цвеће лековитих трава  беру отуда овај укус. Хоћеш да ти подмалди лице, ево: Мед у жуманце, па пола лимуна па од ове траве лечка, то да одстоји и да видиш, да се зачудиш како подмлађује. А биљки по околним стенама од свих врста: Мента, нана, хајдучкја трава...да набраја летњи дан  до подне. А ми хоћемо у Водену пећину. Да видимо чудо природе. Да се надишемо чистог и  мирисног ваздуха. И силазимо ка Пањици.Уз пут зреле дрењине, румене се плодови, сјаје црни бисери купина. У авлији, пред улазом у клисуру стоји ауди немачке регистрације. Настављамо даље и уз  жубор речице идемо кроз кањон. Купине, крупне и сочне, укусне успут убирамо. А у речици пастрмке се праћакају, свитне сенка и нестане међу камењем. Не речици су постављена брвна да се пређе с једне стране на другу чим је једна непроходна. Пре неки дан сам, каже Раде, водио моју кћи Марију, Зета Сашу и унуке. Дођу из Београда задиве се овом лепотом, унука се опорави, зарумени после десетак дана, не можеш да је препознаш. Као анђелак...И доиста осећа се  човек много боље док удише овај мирисни ваздух, уз жубор реке, уз предивне облике кањона и стења са којих се чују орлови кликташи. Лила  опчињена  лепотом  заостаје, не успева да нас прати, ја сам фасциниран овом чудесном галеријом слика и облика. Раде корача чило као дивојарац. Ко би рекао да је пензионер, Успут показује. Ово је вилина трава, ено, оно говеђи језик, одаваде су у џаковима носили лековито биље за Скопље...пази од ове траве чај је против нервозе, несанице и лоше пробаве. Слушам, пазим се да не склизнем са камена у воду, он хитро прескочи. Па поскочи, А загазио у седму деценију. Није ни чудо кад је на оваквом ваздуху и у овој природи: где све пуним плућима дише и  мирише на исконску чистоту и њене благодети. Није ли онај старина чобанин Добрача имао стотину и чувао небројено стадо. Има  Раде овце  и јагањце.  Ето, тако смо ми уз кањон Пањице стигли до Водене пећине. А у повратку свратимо код домаћина у чијој авлији беше онај ауди. Стигао Добрачанин, не записах име, из Берлина да се овде окрепи и оснажи. Уз ракију, каву и слатко од купина, нека ти је алал вера домаћице, разговарамо.  Каже да  само у Берлину има 20.000 Срба. А, наша села и поља зарастају у ковраг...Иначе, долазе да виде Водену пећину. Још када би се рашчистили купињаци, поправила стаза. Била би то Стаза здравља за причу. Јер, када се вратиш одозго све ти прија...  Раде купује сир за кћерку и зета у Београду, ја ћу понети у Ниш. Нема таквог сира нигде. Па овде стада пасу лековите траве. Одавде човек одлази другчији са жељом да се што пре врати и све још једном види. А из Добрача пуца поглед на Градину, Мучањ, Кук, на Трешњевицу која је у ружи ветрова. Запљускују је мириси Златибора, Мучња, Јавора, Голије...види се Каблар и Овчар,  и врх Гоча. Више ти вреди поглед у те плавети него стотине сати пред телевизијом каза ми једном приликом Стеван Бошњак, писац и Уредник часописа Унус мундус.Одавде човек одлази друкчији, радоснији са мислима да се врати и  буде  овде што дуже.

А на телевизији репортажа: „Нетакнута природа Патагоније“.   

Извор Млада недеља

...Водену пећину и ивањички крај треба да посетиш. Хајде, планирај на јесен па да  будем путовођа.водич. Више текстова сам о природи и чудима  мог краја штампао у Политици, Магазин... О Воденој пећини је штампан текст у Политици 26. септ. 2010. (Тутње године, мој Имењаче.) Ево, ове верзије на читање. Красна земља али ми смо се  измећарили...о томе другде.

Братски, вазда Твој Мирослав из Трешњевице