Из мојих БЕЛЕЖНИЦА
ПИСМО ЗОРАНУ
 |
| Писмо Зорану Јовићу, познатијем као сликар "Ћурка", из Кучева |
... Са Зорановим најмлађим братом, Иваном, завршио сам гимназију у Кучеву. Као студент, више сам се дружио са Зораном, који је био напустио заједничко домаћинство својих родитеља, после једног сукоба, који се завршио тучом; Зоран је после тога живео у колонији, или у некој пећини у околини, од риболова. Не знам данас (пролеће 2017.) да ли је жив; и шта се даље са њим догађало. Многи су у завичају помрли, и доста млађи људи који су водили нормалнији живот и били социјално збринути (за разлику од Зорана, који је савршио трговачку школу, мало радио, а многе године провео као слободан човек, лутајући мислилац, сликар кога су поткрадали. Зоран је био веома повучен човек; носио је дугу косу као Христ, и у то време имао је не више, или не много више од броја година које је Христ имао када су га разапели. Варош је на свој лицемерни начин разапињала овог ћутљивог усамљеника, кога су описивали неки од његових тобожњих пријатеља са нескривеним уметничким амбицијама (књижевним и сликарским). Ко је постао пророк у свом родном месту? Јавите нам ако знате некога таквога. У бележници бр. 34 (коју сам донео као још неколико таквих из Пољске, из Кракова), налазим следеће (те белешке су вођене непосредно по повратку из Кракова, крајем јула 1974, па на даље):
ИСУС ХРИСТ. - видео сам скулптуру Спаситељеву у једном филму и осетио такво узбуђење као да желим да напишем песму, у грчевима као онај који повраћа; улетео сам у моју собу, припалио свећу, али узбуђење је прошло, али не и неописив утисак дивљења. У том дивљењу било је нечег узвишеног, нечег што је узнемиривало... Као тзи одвратни мишеви што јуре испод кревета, испод подних дасака. (Најдаље прекосутра купити мишомор, и друга отровна средства против мрава и мува. Што су одједном толики инсекти навалили на моју собу?
* Ко ми може рећи ко сам? Сенка раба Божјег Мирослава. Јесте ли помишљачи кадгод о томе - кад би човечије срце било у табанима, зар не би били у опасности многи дадобију жуљеве? Наставим ли да и даље мислим на лепу Сенку - и да попуштам љубави коју осећам према њој -сећање је одвећ сурово да га наша природа поднесе. Бура се продужава. О, то је пут, што води лудилу, лудилу, лудилу. Ви што сте сто пу помислили да волим у њој само љубав своју, знате ли какву голему бол нанех њој?
.. Сад сам се присетио којим сам поводом то написао; то је била истина која поражава. И коју човек избегава...
 |
| Ово сам ја у октобру 1974. године, у Пешти. Можда је ову слику снимила неке од оних девојака колегиница које су се врзмале око мене, и залетале, и у Сент Андреји, Ђуру, Бечу, све до гробља на Мирогоју, где су допустиле једној тамошњој девојци да ме поведе у неком свом правцу... Тамо на Мирогоју су свирали музику посмртну, неки реквијем, док смо ми одавали почаст неким Хрватима и потписницима књижевног договора... |
..
 |
| А ово је сачувана лична карта мог покојног стрица Животе Лукића, погинулог 1944. године у борбама у околини Краљева (село Цвертка). Ту су овог Лукића прво ранили Немци у једном брзом контранападу, а онда и упуцали из близине. Личну карту су му Немачке окупационе власти издале 1942. године, потписао ју је преседник општине Мишљеновачке, кога су партизани ухапсили те 1942. године под неком лажном оптужбом, испитивали, а онда га предали својим јатацима, који су их уценили: "Аго га пустите, он ће одмах отићи Четницима у Кучајну, и тужити нас, а онда ће они доћи пострељати нас и запалити куће!" Један од тих људи, коме су га предали, одвео га је у неку шуму недалеко од своје куће, и одрао као дивљег вепра! Ехеј - одрао!!! Узео неопростив и највећи грех на себе и, своју душу и потомство! А како је завршио, да ли сте можда чули? боље да вам ти неко други преприча... |
.
 |
| Признанице - инвалиднина која је стизала на име Ратиборке Лукић, ћерке мога покојног стрица, једине, која се родила дан уочи погибије свога оца Животе. Другог дана Св. Аранђела 1944. То је сачувао наш покојни деда Станко Лукић (1893 - 1955), солунцки борац, човек од кога нам је осим имања и куће, остала још - једна сребрна кашика и војничка порција, коју сам добро запамтио. - Био сам заборавио на све то, али прелиставајући ову бележницу у коју сам склонио као у какву шкрињу разне ствари, одједном сам почео да се сећам света који је неповратно потонуо. Света који је имао своју патину и лепоту.... |
..
Морам да говорим. Доста беше ћутања! Ја сам много тужан човек, господо! Да, ви се одмах питате а зашто? Свакако нема несрећног човека без неког дубљег разлога. Али, рецимо, ја сам изузетак, дакле - несрећан без разлога. Уосталом ја сам сигуран да ће се испоставити касније да сам несрећан с разлогом. Зар дотле треба чекати? Заправо дотле можда нећемо ни стићи!
Ипак, желим да вас охрабрим, господо; пошли смо! Куда?
У прошлост, у тај тунел за који се чини да нема излаза. Нека нам водич буде сећање какво такво. Постоји песма Очи чорније коју сам слушао ноћима у једном студентком хотелу у Кракову, сам у великој соби као монах у келији....Кад из сећања оде та песма, можда се појави лепа и несрећна снаха Ане Штуке, што ми је обећала монографију са Гојиним капричосима; донеће је из Француске библиотеке, да је детаљно разгледамо у соби која гледа на Вавел... Или можда се појави и сам Коперник?
Или демон прерушен у дворску луду, који ће ме попново и поново питати: Зар ће све, баш све да даш Богу?
Не, задржаћу душу, јер бисмо се иначе сви застидели..........
= извор из необјављених белешки, Бележница 34, јул август 74; Бележница 38, новембар 1974.
Нема коментара:
Постави коментар