Малколм де Шазал (1902 – 1981), Француска

 

 

АФОРИЗМИ

                Данте је велики стога што разуме оно што већина писаца не зна: речи су живи створови. Потребно их је промешати, рашчланити и вратити их на њихово место да би се извукао склад из гласова и слика, али не заборавља се никада како је свака реч једно биће. Кад напишем звезда, са тих шест слова, не цртам мртве знаке. Они поседују стварно и органско језгро. Реч је животна мађија.

                Са својом мишљу и својом маштом узлетелим високо, песник је скоро увек пророк долазећег доба.

                Љубав без сведока кратко траје; Ромео и Ђулијета, на пустом острву, уклопили би се брзо у грађанску породицу.

                (Са француског превео Душан Стојковић)

           ______________

                Извор : Зборник ШУМАДИЈСКЕ МЕТАФОРЕ 2012, стр. 261

ПОВОДОМ "Магарећих година" / Белатукадруз

Има велики број књига које су незаслужено заборављене;

ниједна није незаслужено запамћена.

И то понајвише важи за "Магареће године", књигу која није

само храна, већ је права посластица. Због тога и започесмо ово наше

путовање у свет лектире, све даље и даље*, баш овом заслужено

запамћеном књигом.

Ћопић је - нелажни писац, којем се верује. Кад је научио дачита, пјесмарица је била прва књига "која ми је доспјела у руке". Ушколи је, у трећем разреду, купио од учитељице књигу "МигуелСервантес", за коју је "искамчио с великом муком два динара од стрица

Ниџе". Остало је сведочанство о томе које је следеће књиге младиБранко прочитао. "Све су биле лијепо илустроване", каже."Читајућите књиге био сам тако узбуђен и занесен, тако разигране маште,

да сам све оно што сам прочитао, замишљао живље него стварнисвијет око себе. Преда мном су се откривали нови непознатикрајеви, људи, животиње. Све ми се чинило љепше, а боље ичудесније него у обичном животу." Кад је неки Ћопићев даљни рођак

"добио на лутрији пакет књига", знајући како рођак воли крушке,Бранко му донесе "пуну своју школску торбу крушака, а он ми,заузврат, поклони двије књиге: збирку народних прича и збирку

прича енглеског писца Оскара Вајлда. Како је тај рођак живио у

једном доста удаљеном селу, том приликом предузео сам и своје

дотад највеће самостално путовање. На два-три мјеста умало ме

не уједоше пси, али се ипак све добро свршило, и ја и књиге читави

стигосмо кући".

Почео је рано да објављује, још 1928. године, у четвртом

разреду ниже гимназије са непуних четрнаест година. Због свог

"дугачког језика" често је долазио у сукоб и са старијим ђацима, па и

батине добијао. Ћопић је и као ученик учитељске школе у Бањој Луци

живео у интернату и сарађивао у недељним хумористичким листовима

"Зембиљ" и "Огледало".

У годинама после другог светског рата, написао је Ћопић

већи број књига са мотивима из минулога рата и револуције.

И роман "Магареће године" уоквирен је ратном епизодом -

сликом другог дана битке за Бихаћ. Али то није ратни роман за децу,

већ је то - изванредно испричано сећање на тзв. "магареће године"

(тринаеста, четрнаеста, петнаеста).

"Велики прелом у мом животу настао је оних дана када

сам први пут у животу оставио родну кућу и свој завичај и

отишао у Бихаћ, у гимназију", записао је касније. "Настанио сам

се у једном ђачком интернату. Првих дана сваке сам ноћи плакао

тугујући за мајком, за кућом, за својим селом. Чинило ми се да

више никад нећу видјети своје родне Хашане, да никад више нећу

ловити рибу у рјечици Јапри, слушати брујање малог млина, ни

поиграти се с братом, сестром и својим негдашњим друговима.

(....)У Бихаћу су ме чекала нова познанства, нова сазнања и

доживљаји./ Ево најприје нових другова из свих околних градова и

села па и из других крајева. Чим смо се мало упознали и зближили,

најприје смо једни другима дознали надимке или смо их на лицу

мјеста измислили. Сјећам се и данас неких: Струњо, Снашица,

Чукан, Кравица, Баја - Бајазит, Кракија, Шуцкор. Најдужи

надимак имао је неки наш колега Вид кога су звали "Симон Фите,

трговина пите"./ Надимке су, такођер, имали и наши професори,

послужитељи, полицајци, итд./Један од мојих нераздвојних другова

с којим сам иначе највише ратовао и ја и остали, био је мој даљњи

комшија испод Грмеча, Душан Дивјак. И њега и те незаборавне

дане и доживљаје добрим дијелом описао сам у свом роману за дјецу

"Магареће године"..."

"Магареће године" Ћопић је објавио у четрдесет и петој

години живота (1960). Ова књига припада кругу, како сам вели,

романа за младе (Орлови рано лете, Славно војевање, Битка у

златној долини, Магареће године) и збирки прича за децу "Приче

партизанке", "Вратоломне приче", "Приче испод змајевих крила", и

"Доживљаји мачка Тоше". Овај класик дечије књижевности написао је

и збирке песама за децу "Чаробна шума", "Армија одбрана твоја",

"Партизанске тужне бајке", "Вечерње приче", "Деда Тришин млин" и

"Несташни дјечаци".

Мртви песници не захтевају да буду хваљени, али обавезују да

се о њима говори истина2. Бранко Ћопић је велики чаробњак приче.

Написао је "много прича. Све су оне део једне - бескрајне. Њихов

језик, њихова лепота и племенитост чине огромно благо наше

књижевности."

_______

2 Бранко Ћопић рођен је у селу Хашанима, код Босанске Крупе, 1915.

године. Рано остаје без оца. Основну школу завршава у родном селу, а даље

школовање га води пут Бихаћа, Бањалуке и Београда. Упоредо са студијама, започиње

и своју списатељску каријеру: прву причу објављује у листу Политика 1936. године.

Дуго је сарађивао у подлистку Политика за децу. Две године доцније објављује

прву збирку приповедака "Под Грмечом" (издавач Геца Кон у Београду"). 1939.

штампа код истог издавача књигу прича "Борци и бјегунци", за коју добија Ракићеву

награду. 1940. године објављује књигу за децу "У царству лептирова и медвједа".

Исте године дипломира на факултету. Одлази у војску. Излази му књига прича

"Планинци" у издању Српске књижевне задруге. 1942. године пише "Пјесму мртвих

пролетера". 1944. враћа се у Београд и постаје уредник листа "Пионир". 1946.

објављује шест књига, међу којима је и Доживљаји мачка Тоше. 1949. објављује поему

Јежева кућа. 1950. објављује Јеретичку причу око које се диже велика прашина. 1951.

жени се са Др Богданком Илић. Кумови су били Скендер Куленовић и Душан

Костић. 1953 - објављује Приче за дјецу. 1956 - објављује књиге: Доживљаји

Николетине Бурсаћа и Дјечак прати змаја. 1957 - објављује књиге: Босоного

дјетињство и Орлови рано лете. 1960 - објављује Магареће године и Сабрана

дјела за дјецу у 4 књиге. 1963 - објављује књигу Битка у златној долини и Приче

за најмлађе. 1964 - излазе САБРАНА ДЈЕЛА у 12 књига - поводом педесет година

живота. 1968 - постаје редовни члан Српске академије наука и уметности. 1970 - у

Колу Српске књижевне задруге излази Башта сљезове боје. 1971 - добија Награду

Змајевих дечијих игара. 1972 - добија Његошеву награду за дело Башта сљезове боје.

1984 - трагично завршава живот, испод Бранковог моста на Сави, у Београду, 26.

марта.

   _________________________- НАКРИВЉЕНИ РЕД КЛАСИКА

     видети више:http://m950.wordpress.com/%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D0%BA-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B0/%D0%BD%D0%B0%D0%BA%D1%80%D0%B8%D0%B2%D1%99%D0%B5%D0%BD%D0%B8-%D1%80%D0%B5%D0%B4-%D0%BA%D0%BB%D0%B0%D1%81%D0%B8%D0%BA%D0%B0/

Тужна Морава / Ђорђе Кониковић

Лукић у западној Србији, околина Равне горе

Поздрав пријатељи,

овај филм сам урадио експресно, а када га погледате, видећете зашто. . .

Овај рафтинг Јужна Морава десио се пре тачно недељу дана 25.марта 2011.г.
Срећом, извукли смо живу главу, мада ми се неки жале ових дана на ситне инфекције коже ...
Огромну захвалност дугујем момцима из мог тима, који су били (исто као и ја) довољно луди, да крену у ову авантуру .. (...)



хттп://вимео.цом/21783249


Поздрав,

Србољуб Перић,
+381 63 37 87 51
Клуб екстремних спортова 
"ЕКСтреме" Врање

Прихватање Мисије (Дупла материца бездане књижевности) / Б. Т.

...Шта српска књижевност има, а није јој потребно, а шта нема за чим би требало да жали што нема?

Дупла материца бездане књижевности.
Знак препознавања

Скоро стотинак година има тзв. бирократску књижевност, а није јој потребна, а нема једну објективније срочену макар кратку историју те тзв. бирократске књижевности. Нема критички консензус око вредновања и превредновања. Чини се  да је сасвим зачепљен канал филтра. Српска култура, књижевност, наука и друштво имале су ренесансну епоху која је потрајала ни четврт века (колико броје «Заветине» ). Та епоха је обрасла маховином, коровом и стравом. Уместо мисија наметнут је диктат стихије, Шкарт. Оживљавати некакву српску ренесансу, па и у часописима, донкихотски је посао, борба са ветрењачама. Српска књижевност више од пола века нема истинску обнову, ма шта о томе булазнили тзв. критичари-наметачи, купљени јефтино. И треба да жали што нема ренесансу. Заветине су – призивајући плодоносне пљускове после погубних дугогодишњих суша – то знале од почетка.

…Ако један народ жели да се подмлађује, то неће моћи уз подршку политике, или повећања наталитета. Неће се народ подмлађивати уз помоћ економије великих, светских сила, већ уз помоћ уметности, колико националне и самородне толико и светске! Уз помоћ – алхемије. Како и зашто? Знала је Стара Европа, знали су Грци. Зна обичан свет који живи са небом и земљом у истој љубави. Знао је и понављао Хердерлин…

…Наук будућности неће бити силне науке, већ вероватно, наук о древним људима – алхемија......

Видети више: http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/08/%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%85%D0%B2%D0%B0%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BC%D0%B8%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5/