СРОДНЕ ВЕСТИ

          ПОДСЕЋА на ликове из бајки, оне који за разлику од охоле браће, поделе кору сува хлеба са незнанцем, не очекујући награду. Грочанка Светлана Урошевић делује потпуно нестварно, у свој данашњој трци за новцем и престижом. Власница куће у распаду, без посла, усред личне здравствене и финансијске кризе, бави се активно хуманитарним радом и скупља помоћ за десетине сиромашних породица. А то ради сакупљањем секундарних сировина по контејнерима - папира, пластике и гвожђа и продајући их!  
          - Нема цене када видиш да си неког усрећио. Ми овде у Београду и не осећамо толико кризу, као у унутрашњости. Не схватамо колико смо срећни у односу на велики број људи у Србији и на толико гладне деце - овако је описала разлог што је пре пет година основала Хуманитарну организацију "Пепељуга 21. века и пријатељи".
          Од тада је имала више од 60 акција. Све је почело сајтом, где је позвала све којима је потребна нека помоћ да се јаве. Није прошло много, а кренуло је да пристиже на десетине мејлова из целе Србије. Самохране мајке, болесни, гладни тражили су углавном храну и помоћ за куповину лекова, огрева, школске опреме, хране и гардеробе за децу.
          ДАЈ НОВАЦ КОМЕ ВИШЕ ТРЕБА
          - ПАМТИМ када сам сакупљала папир у Гроцкој, гомила новина била је на дну контејнера па сам ушла унутра - прича Светлана. - Прилази тип контејнеру, а ја искачем из њега. Он се уплашио, гледа ме и даје ми 500 динара, само да не скупљам више по смећу. Вратила сам му новац да га да неком, коме више треба, а ја њему визит-карту организације.
          - И пре тога сам помагала, али сам се од тада посветила само томе, јер ми даје вољу за животом, подстрек да гурам даље - каже Светлана. - Нисам се удавала, немам своју децу и зато желим да помогнем другима. Живим сама са мајком и све што зарадимо поделимо са онима који имају још мање од нас.
          Општина Гроцка није помогла ниједном донацијом. Поједини општински и градски функционери, па и сам градоначелник Ђилас су учествовали појединачним донацијама.
          - Пола комшилука ми се смеје што ово радим, идем по контејнерима, али ја не гледам на то као на ђубре - прича Светлана. - Мени је сваки килограм картона три динара, у глави одмах множим са 100 килограма и рачунам да имам 300 динара. Поражавујеће је што се стидимо посла, лењи смо и не дотиче нас туђа несрећа.
          Светлана каже да би оживела радне акције да може.
          - Толико је разних "хуманитараца" долазило до мене, очекујући да сам једна од њих, пуна кеша и веза, да ћемо за час направити дил - прича Светлана. - Али, када би видели да и сама станујем у кући која се распада, бежали би главом без обзира. И да се разумемо, не тражим, и никада нисам, помоћ за себе и свој дом. Зато што је то мало што имам, и даље превелико у односу на хиљаде људи у Србији.
          МОЖДА ЋЕ НЕКО ПОМОЋИ И СВЕТЛАНИ
          НА сајту удружења, уз сваку причу, стоји и број телефона породице и жиро-рачун на који заинтересовани могу да и помогну. Можда ће се неки добротвор сетити да помогне и самој хуманитарки Светлани, да макар замени кров који прокишњава и отпада, или реновира влажан дом са попуцалим зидовима који само што не падну.