ИЗ БЕЛЕЖНИЦЕ ПЕТЕ / Ф. М. Достојевски

Ф. М. Достојевски, ИЗ БЕЛЕЖНИЦЕ ПЕТЕ

171

Све наше вештачке границе (Финска, Пољска) јесу природне и успостављене су несвесно.

172

Нама¹²⁸), дакле, треба Турска.

173

Пољаке и Турке не треба насилно претварати у Русе, њих треба асимиловати развојем. ., . руског духа (идеје тла).

174

Пруска ће силом ујединити Немачку. Аустрија је за њу ситна риба . .. Пруска ће силом ујединити Немачку док ће се Аустрија распасти.

175

Западна Немачка прикључиће се једним делом Пруској, а једним делом Француској. Тада ће се изменити карта Европе.

176

Сав реализам Писемског своди се на знање камо треба упутити коју молбу.

177

Правој снази нису потребне псовке.

178

Обломов. Руски човек много и често греши против љубави али и први себе због тога кажњава. Он је сам себи џелат због тога. То је најкарактеристичније својство руског човека. Обломов би само да му буде меко и удобно.

Он је само ленштина, уз то још и саможива.

Он чак и није руски човек. Он је петербуршки производ. Он је додуше господиеић, али не руски већ петербуршки господичић.

179130)

Ви сами сте своје гледиште компромитовали.

180¹³¹)

Сва малограђанштиха социјализма испољила се код вас као што се у »Гласу« испољила малограђанштина петербуршког либерализма.

181¹³²)

Онај ко пише са страним нагласком налик је на оног што говори са страним нагласком.

182¹³³)

Антонович не само што је у прах и пепео сатро Тургењева него га је и одувао из руске књижевности.

183

Мало познати г. Пипин је надшипак.¹³⁴) Обични шипак је г. Антонович, а Ив. Г.-М.¹³⁵) је подшипак са грађанском сузом у оку.

¹²⁸) Русији. — Прим. прев.

¹³¹) »Савременику«. — Прим. прев.

¹³²) »Савременику«. — Прим. прев.

133) Поводом Антоновичевог негативног приказа Очева и деце (текст се звао »Асмодеј нашег доба«, објављен у »Савременику« бр. 3, 1862). — Прим. прев.

¹³⁴) Пипин је од 1860—1861. био професор Петербуршког универзи-тета, после чега је сарађивао у »Отаџбинским записима« и »Савреме-нику«. Више се бавио науком него публицистиком, због чега није био нарочито познат широј публици, али га је већ 1871. ниска царска акаде-мија изабрала за свог члана. Истина, цар није тада потврдио његов избор. Пипинове заслуге су у заснивању руске културно-историјске шко-ле из које су се развили генијални А. Н. Веселовски и низ других, мање значајних руских проучавалаца књижевности. Написао је, поред осталог, и један кратак »Преглед историје српске књижевности«, преведен на наш језик у »Књижевној историји« бр. 12, 1971. — Прим. прев.

¹³⁵) И. И. Гољц-Милер, песник и револуционар, рано умро од туберкулозе (живео од 1842—1871). Његов таленат високо је ценио Њекрасов. Дела су му први пут у целини објављена тек 1930. Он је аутор оне пес-ме о »сузама грађанина« што »спавају у равници«, која је штампана под псеудонимом »Тв. Г.-М.« у »Савременику« бр. 2, 1864, а коју До-стојевски на.води^: у чланку »Господин Шчедрин ...« (види том 5 ове едиције, стр. 559). — Прим. прев.

            = извор:  Ф. М. Достојевски,  БЕЛЕЖНИЦЕ - Београд, 1982, стр. 85-87

                        

Зуква; Пива...Мишљеновац

8. Зуква

Под планином Брштевцем, с његове западне стране је Зуква. То је мало село, некадашњи катун насеља из долине Врбнице. Село има доста воде и шуме. Њиве и ливаде су по селу и око њега, а планина и катун је у Брштевцу.
На Зукви су:
Бајагићи (21 к., св. Јован), старинци су, родом из Стубице. Врло су отресити људи и сви добро певају уз гусле. Има их у Босни, у Власеници и на Гласинцу под именом Бајагићи; у Србији у Житном Потоку као Бајагићи, а под именом Јелисавчићи у Ужичком округу. Преци Бајагића: Марко-Иван-Никола-Шундо-Никола (сада 1924 има око 70 година).

     = извор: Светозар Томић Пива и Пивљани. - Посебан отисак из Српског етнографског зборника књ. LIX Насеља и порекло становништва књ. 31 (Примљено на I скупу Академије филозофских наука и Академије друштвених наука 9 априла 1946 год.)  Пројекат Растко

__________

        * У селу Мишљеновац, општина Кучево (Звижд), постоји Поток који село дели на два дела Горњу и Доњу Малу: Горња има гробље на Старцу, Доња је имала гробље на Старом Гробљу - пола километара на север у правој линији (од гробља на Старцу), које је осамдесетих година деветнаестог века премештено на Поточић, око пола километра југоисточно од села (испод Нерезина). Тај Поток долази у село са југа, благом клисуром, где се састају Средњи и Крајњи поток: одатле, од Саставака испод Жутог Брда, па до првих кућа у селу, тај крај од старине зову Зуква. Наводно,  назив Зуква је дат  због јабука зуквача којих је ту одувек било, али не и данас. До средине Села, ма кoлико година била сушна, вода Зукве тече, жубори, а онда понире и кроз песак наставља невидљива према Пеку. Данас у Зукви има пастрмки поточарки, појавиле су се пре једно четврт века, откако је почело расељавање. Колико се зна , мало још места има са овим именом, нашли смо једно село у Пиви, мање село. Ту где Зуква утиче у Мишљеновац, прве куће припадају породицама које су се доселиле из Црне Горе, можда и из Херцеговине, али ... то се никада неће моћи тачно утврдити. Мишљеновац није био стално насељен (помиње се у  турском "Браничевскопм тефтеру"); данашње село су обновили Срби и Власи крајем 17. века (када је имало око 17  кућа, ако је веровати сачуваним записима)...
    Да ли су Пивљани обновили Мишљеновац?


________________________________________________

         Григорије Божовић    ПИВЉАНИ

Пивски Манастир и пивљански вођи будно су у крају чували народну свест и отпорну снагу његову. Премда до Мустај-пашина времена после Вукаловићева устанка у Пиви није било Турака, опет је она живо осећала народну заједницу и све невоље, трпљене унаоколо од силника и турске власти. Мустај-пашини кордуни или даља стега по Херцеговини и многи насилници по тим тврђавама низ Дугу и Голију, око Горанска и на путу за Никшић само су код Пивљана распалили жудњу на отпор и борбу до ис-траге. То их је све прекалило да после у рату буду онако ваљани јунаци, да војводи Сочици даду сјајну поворку не само личних јунака но и заповедника, какве су другде могли дати само дуги ратови и големо бојно искуство. Лазар Сочица за чудо је имао ваљане заповеднике батаљона и стотина из опанка, каквима су се и Црногорци задивили у Дуги крвавој.

       Стога су пивљанске ратничке врлине изнад сваке сумње, ваљано потврђене у свима ратовима. Такође и народно осећање, родољубље. Све је то пренето и на данашња покољења. То се осећа на сваком кораку, у сваком селу, на сваком човеку. Не само по гуслама, које још снажно брује по чвору Дурмитора. Каже се да нико није пророк у својој земљи. Лазар Сочица је био реформатор Пиве, неумитан заповедник, строг старешина и плахи судија. По плаховитости сличан Карађорђу, само што није употребљавао пиштољ. Брда по обичају не заборављају казне и незгоде. А по Пиви је многи осетио његову строгост. Па опет ја не чух човека да о њему проговори друкчије но с поштовањем, с поносом. По суштини ратнички род, он цени војсковође, ваљан Србин воли националнога прегаоца.

Данашњи Пивљани памте окршаје и места њихова, причају о њима као да су јуче били, али топло, с осећањем, но објективно без онога обичнога црногорскога разметања и хваљења. Са једном необичном словенском мирноћом и дори снебивањем. Као да хоће да те утврде у уверењу да им није било до славе и ратних пустоловина, но их зла невоља на то нагнала. А та је црта тако мила и несумњиво доказује у њима ону основну стару особину нашу да смо у миру били мирни и тек нагнани - крвави ратници и осветници. Још нешто. То све показује унутрашњу суштину, срж облу и пуну. На основу својих посматрања данашњице њихове и овлашнога улажења у њихову прошлост, ја носим утисак, можда и више од тога, да су Пивљани најмањи хохштаплери у оном посебно нашем динарском хохштаплерству. Много мањи но Црногорци, но Дробњаци, но чак и моји Санџачани у горњем делу краја, и у мојим Брњацима у Колашину.

           Правични су у судовима. Кад вам Пивљанин прича о Смаил-аги Ченгићу, он прича просто, не згушњује мастиво, па опет тај силник испада страхотно црн и ви верујете одмах, као што верујете и у слику његова сина Дедаге Ченгића, врло добра човека и коленовића. Кад стане причати о каквом бим-баши на Горанском који је једва знао коју нашу реч, пред очи вам излази добро насликан честит Турчин из Анадола, као и злица Арнаутин, чије је појмове посуновратила неиспечена вера турска и најамничко  родољубље. Кордунски јузбаша Суљо Севра иде путом ка караули и срета Пивљанина на коњу:

-           Скидај се, бре, молибога (калуђере) ти, да не будеш већи тако на коњу од мене.

Или. Долази тај исти Арнаут (јер Пивљани непокварену Арбанасу кажу " Арнаутин") у попа Јакова Кнежевића и види икону Св. Ђурђа, па обе леденице бум у њу:

-           Зашто овај твој светац да има бољега коња од мене?!...

Та неисказна, старинска суштаственост Пивљана масти њихово врло садржајно родољубље. Њихова је народна свест и широка и дубока. Они су вазда били на првом месту Срби, па Црногорци, па Пивљани. Не само што су гинули у ратовима. Не само што су уједињење мушки помогли и спасавали са онима који су га огласили. Никшић је у тим тренуцима био друго деликатно место у Црној Гори. Са Дробњацима су Пивљани спасли и положај и образ покољења пред историјом. Но су Пивљани таки и то и данас по својем нетакнутом расположењу. Снажно они носе у души државу, неупоредна је она и поносна светиња за њих, за мало и велико, и на један амерички начин не дају да се на њу викне или што рекне. Забачени су, готово заборављени, без путова, без велике помоћи да своје производе уновче, благостање увећају, па се опет не љуте што други траже више но што заслужују, што на пример дубровачки госпари мисле да туристи треба само до града да дођу. Јер воле државу као највеће национално добро, јер воле Краља као срећу. Срцем, дубоко, свесно и огњено.

      По својој неразметљивости, скромности и питомини Пивљани су посебан динарски образац. Кад човек дође на њихову лонџу, види крупна планинска обличја која говоре веома гласно и из пуних груди, -зачуди се слици питомих израза, доброћудних, простосрдачних планинаца. Они су најпростосрдачнији и најпитомији људи у Црној Гори. Та је црта код њих толико уочљива, да је можете видети у нас само по високим и забаченим селима Рогозне. Ја мислим да се из оваких средина и из овакога грмена рађала она творачка снага која се у нашој историји динарски после помамљивала и уобличавала у шумадинскога ратника и државотворца. Осетио сам код њих доброту, поштење, срамежљивост и неграмзивост. Чобанче вам учини услугу на путу, одведе коња далеко на појило или друго. И ви не можете да га наг-нате да прими какву ситницу, а знате да је динар за њега већ прилично добро. Срео сам са корпом малина детића сина крчмарева искрај пута. Малине смо му појели и после на чудо гледали како се и он удаљује од остављених неколико динара на трави: "Ја сам вам дао онако а не за новце!?!..."

Иначе и Пивљани као и сви брђани воле седнике и разговоре. Песму и пословицу још стварају. Реченица им је сликовита, беспрекорна - одмах за штампу, за књигу. Духовити су нешто мање од Дробњака, али је та духовитост уљуднија, приснија, мекша. Воле и да се нашале. Седимо на Пишчу, на сабору, окружени мноштвом људи и женскиња. Девојке певају. Поп љубазно даје обавештења а један пријатељ шапуће да одвежу језик и да ме не море само озбиљним и сухим работама.

- Али лакрдија купус не замрси, господине Мујо! - у дим одговара Сочици један старац.

Но да се и поразговарамо, - напомиње опет са своје стране поп.

Јесте, попо: Туц-муц, па ђијорин пуц! - доброћудно му се свети други.

Амо мртва баба, онамо свадба, а јадан попо ходи џаба!

Не, не! - умеша се четврти: - по ову ми попу реците –

Кад се оре, поп не море;

Кад се сије попа није;

 Кад се пије попу двије;

 -И још попу право није!...

У колу су им песме националне као и по свој Црној Гори. Занимљиво је да су мушкарци обично немузикални, докле жене одвајају. Али људи уз гусле певају са слухом и имају осећање не само за певано ређање но и за музику. Женске песме су обично романсе и јуначке згоде са женама и девојкама. Дирљиве су девојачке жалопојке за драганима навезеним за Америку. Долеће вила са Дурмитора у валовиту Пиву војводиној кули и између ње и војводе настаје овакав разговор:

Кад си јутрос са Жабљака,

Игра л' коло ђевојака? –

Игра коло ђевојака,

Ђевојака без момака –

Отишли су на вапоре

Пут Сјеверне Америке!...

Али чиста девојачка лирика је снажна и тврда, озбиљна и дубока. Забележио сам из разних песама ове стихове:

Пушка гвожђе, а мач гвожђе -

Но љубав је слатко грожђе!

*

Тамо горе у та брда –

Тамо је и љубав тврда!

*

Ој, ђевојко, вит јаблане,

Мој лијепи љетњи дане!

Но, у том певању, девојке много посвећују , страшном времену окупације и износе сјајне девојачке примере. Потресна романса о Милици Никчевић и аустријском вахтмајстору Ферјанчићу, који је срамно погубио и после за то платио главом, кукавички молећи за живот, "јер има пет сестара а он им је ј едина узданица"...

Образити су Пивљани, уљудни, доброћудни и гостољубиви. И женско и мушко. Осредњем домаћину да се човек задиви. Његовој непосредности, срдачности; ненамештености и нелажности. Имао сам у животу доста прилике да гостопримство мерим. Дешава се да горштак пред гостом шири руке, епски поздравља и дочекује а испод повија само што му не прозбори: "Но што ћу, кад те је ђаво већ донио на мој праг!" Ни у једној прилици код Пивљана ово нисам приметио. Поред тога што сам срео толико домаћина који поздраве и сав обавезан разговор док му из куће не отидете као да из каквога нарочитога мисала за ту ствар вади. Умело и срдачно, херцеговачки речито и питомо словенски, дочекују на прагу Пивљани.

(Политика, 15. августа 1931, стр. 6)

          

          = извор: наведено издање: Григорије Божовић КРАЈИНА ЛАЗАРА СОЧИЦЕ, Београд, 1996, стр. 43 -48

"...пред налетима свуднадируће пустоши..." / Радоми Андрић

(....)

Прве песме објавили сте у „Видицима”, далеке 1962. године. На књижевној сцени сте више од пола века. Јесте ли задовољни оним што сте досад урадили?

Та година, како кажете: далека, била је подстицајна за све

Краћи извод из рада Зорана Вацића "Др Душан Стојимировић"

У периоду између два светска рата др Душан Стојимировић има запажену улогу у хоспитализовању и лечењу принца Ђорђа Карађорђевића. Будући да су у вези са тим догађајима настале бројне контроверзе посебну пажњу посветићемо тим догађајима.

Медицински разлози су условили да се Ђорђе Карађорђевић хоспитализује, а политички да му се онемогући свака његова комуникација са спољним светом. Идеолошке побуде, после 1945, условиле су да се створи мит „о принцу, кога је душевно здравог, рођени брат сместио у лудницу, не би ли могао да му отме престо и спроводи своја самовлашће“. У стварању тог мита учествовао је и један од лекара који су у Топоници лечили Ђорђа Карађорђевића, др Урош Јекић, психијатар, непосредно по Другом светском рату министар здравља Србије, потом и професор Медицинског факултета у Београду. На име др Стојимировића, кога је Јекић апострофирао као главног „тамничара“ бачена је сенка, па ће се овом приликом, покушати са осветљавањем и тог догађаја, и постављањем др Стојимировића на право место у драми која се одвијала од 1926. до 1941. године.

Промене у понашању принца Ђорђа уочене су непосредно по повратку династије Карађорђевић на престо Краљевине Србије. У рапортима дежурних официра Живана Павловића и Јована Јовановића од 20, 22. и 25. марта 1905. године стоји да је Ђорђе Карађорђевић „према својим ордонансима неповерљив; оптужује их да кују заверу против њега и да хоће да га убију; неколико официра је затражило да буде ослобођено те дужности. Због свог понашања кажњаван је затвором на Калемегдану, али је он и у време издржавања казне шетао бедемима и бацао се каменицама на пролазнике.“ [37] И сам принц Ђорђе се жалио на своју гадну нарав: „Ја сам и мога Чичу (тако је назвао краља) једном ударио ногом у трбух и он је звонио за жандарме да ме вежу; они су дошли, али нису смели да ми приђу. Ја, када се наљутим, у стању сам да убијем: ето, ја сам хтео секиром да убијем мога брата Александра, али он се склонио; после га је краљ морао послати у Русију.“ [38]

У новембру 1905. аустријски посланик је јавио својој влади: „О понашању очевидно неурачунљивог принца шире се без престанка најнемогућије вести...“ [39]

Садистичке склоности принца Ђорђа нарочито су се испољавале у мучењу животиња.

Речју, стање душевног здравља принца Ђорђа се у тој мери погоршавало, да је Краљ Петар изразио жељу да се његов оболели син лечи у неком од озбиљнијих завода за нервне болеснике. У лето 1912. упућен најпре у Париз, где га је у специјалној болници префектуре полиције прегледао професор Дипре. После неколико прегледа и разговора у лекарском конзилијуму (др Дипре, др Гутон, др Доајен) установљена је и дијагноза. У њој се наводило да се пацијент налазио у стању нервозе са напетошћу и нестабилношћу, имао је хипохондричне сметње, страх од тровања, неповерење, бојазан од слабости, идеје о самоубиству. Захтевало се да буде под сталним надзором стручног лица. Др Дипре је тврдио да је болесник био у стању да почини неразумне и опасне поступке.

Професор Дипре је код принца Ђорђа запазио претерану охолост и јако изражену сујету, претерано осећања важности сопствене личности, памети и вредности и презир према околини, коју сумњичи за рђаве намере према њему. Закључио је да се у овој фази развоја болести не може говорити о принудном лечењу у психијатријској болници, „али та мера може бити у будућности потребна, ако би се његово душевно стање погоршало. У овом случају, на основу свог стања духовог поремећаја, болесник се мора сматрати као неспособан да заузме високи положај, на коме је тај човек под теретом тешких одговорности и важних одлука.“ Препоручио је лечење у заводу полуотвореног типа. [40] Принц Ђорђе је прихватио да оде у санаторијум Глион (Швајцарска). У санаторијуму се није дуго задржао, будући да је због насилничког понашања које је испољавао како према медицинском особљу, тако и својим пратиоцима, био замољен да га напусти.

По окончању Првог светског рата, принц Ђорђе почиње да добија и идеју да би он могао да се врати на чело државе, али као председник Републике. У духу тих својих идеја јавно заговара укидање монархије, кокетује са хрватским сепаратистичким странкама. И у свакодневном животу његово понашање се не може описати као понашање цивилизованог човека. Одлази у Париз, 1922. године, са намером да се тамо стално настани, верујући да ће му боравак ван Србије донети олакшање. Међутим у посланству Краљевине Југославије прави скандале. Прети револвером запосленима. На једвите јаде успевају да га приволе да оде на преглед. Крајем априла те године прегледа га проф. др Јаков Рубиновић, управник болнице, експерт психијатар при првостепеним и апелационим судовима. У опсежном извештају проф Рубиновић констатује ексцентричност, укоченост погледа, агресивност, себичност, уображеност, безграничну хипертрофију његовог „ја“, из које произлази и манија гоњења. „Гајећи тако у потпуној усамљености анормално претеране егоистичне и охоле осећаје“ – стоји у извештају лекара – „сам принц Ђорђе створио је око себе атмосферу неповерења и непријатељства, које га гони... Његов поглед, у исто време сумњив и неповерљив, сведочи о овој узнемиравајућој склоности једног човека, који за себе верује да је ’гоњен’ и који према томе стално има на уму и готов је да викне ’стани ко иде’. О томе је доказ што уза се носи револвер и о томе се хвали.“ [41] Др Рубиновић је дао следећу препоруку: „Желети је да се установи надлежан психички надзор, који би, колико је то могуће, инспирисао поверење Њ. К. В. и Краљевској породици, и који би имао дахитно интервенише и предузме све медицинске корисне мере, које би биле диктоване околностима.“ [42]

Четири године касније његово стање се погоршава и Краљ Александар заједно са Дворским саветом доноси одлуку да се Ђорђе упути на имање у Бељу у пратњи искусног стручњака који би посматрао његово понашање и дао предлог мера за лечење оболелог принца.

У мемоарима насловљеним „Истина о моме животу“ Ђорђе Карађорђевић пише и о интернацији на краљевско имање у Бељу, потом и боравку у болници за душевне болести, у Топоници код Ниша. На броду „Мачва“ којим је из Београда одвезен на Беље први пут је срео др Стојимировића. Тај сусрет описује следећим речима „Неки симпатичан омањи господин хита ми у сусрет. Има нечег пријатног у његовим плавим очима, којима као да жмирка, док ми прилази. – Ја сам доктор Стојимировић – каже љубазно и срдачно ме прихвата, док уморним кораком полазим у салон брода. – Ваш поштовалац и ваш пријатељ. Прво лице које ме од јутрос са симпатијама гледа, и прво које говори о пријатељству и уважавању... Зар има још добрих људи и пријатеља?“ [43] „Добри доктор је желео да ми олакша положај и улије наду.“ [44] Дане по одласку др Стојимировића из Беља описује на следећи начин: „Опет сам се нашао сам. Без пријатеља и без икога да поразговарам. Тамница је постајала све тежа, а самоћа која ме је чекала – најтежа.“ [45] Принц Ђорђе ће наћи и алиби за др Стојимировића и његово учешће у интернацији у Беље, потом и хоспитализацију у Топоници, и тиме уклонити његову одговорност за недаће које су га снашле. Речима „али он није психијатар, он је лекар интерниста...“ [46] потрудиће се да ослободи др Стојимировића сваке одговорности. Уосталом, и писма која је писао Стојимировићу углавном се односе на стање његовог телесног здравља, она не садрже оптужбе против Стојимировића за затварање у душевну болницу. У тим писмима он ће упутити и увреде Стојимировићу, називајући га „ћоравком“ и „псивологом“, али, те увреде су пре свега последица замора при писању дугих писама, очаја због положаја у коме се нашао, поступања психијатра који се о њему старао за време боравка у Топоници, и оне су благе у односу на директне најпримитивније псовке које је у „депешама“ слао своме брату, не поштедевши при том ни Краљицу, ни његову децу.[1][47] Лекаре који су га лечили он назива далеко погрднијим именом, једнога од њих и директно оптужујући да има задатак да му додатно отежа боравак у болници.

У Топоници су Ђорђа Карађорђевића лечили др Владимир Вујић, тада доцент Медицинског факултета и др Урош Јекић. Њих Ђорђе Карађорђевић означава у својим мемоарима иницијалом В. [Вујића] и песудоиницијалом Н. [Јекића]. Ђорђе Карађорђевић ће изузетно лоше говорити о овом потоњем. И не само у успоменама (у којима назва др Јекића „тамничаром у белом мантилу“)[2], већ и у писмима које је слао др Стојимировићу из Топонице: „питао сам вашег блесавог и одвратног Јекића“.[3] [48] За доктора Вујића неће употребљавати тешке речи. Једноставна констатација „Доктор В. је знао истину. (...) Знао је доктор још и то, да је сам краљ одредио њега да ме чува...“ биће довољна да опише Вујићеву улогу у овој „афери“. [49]

        =  извор: краћи извод из рада   Зоран Вацић Др Душан Стојимировић – живот и прикљученија. - Честитост лекара је стуб медицине. - Парацелзус - 

За пола века на просторима некадашње СФРЈ из села у градове је прешло осам милиона људи! ...

Аутор: Бранислав Гуланпетак, 10.06.2016. у 08:15

(Фотодокументација „Политике”)

У Србији нису запостављена само села, него цело њено рурално подручје. У селима нема ко да ради, а у градовима нема шта да се ради. Сељак не служи само да би производио храну, он је особа која би требало да има живот достојан човека. Да друштво зна шта ће са селом, имало би ваљану, реалну стратегију, односно акциони план. Mеђутим, све досадашње владе као да нису разумеле потребу за опстанак села. У стратегијама су били нетачни, нереални и неоствариви програми и жеље. Tо је показала и њихова реализација. Уместо планираног физичког раста аграрне производње у прошлој години од девет одсто, имали смо пад од осам одсто! Tо су била само неостварива обећања за 631.000 сељачких газдинстава. Сточарством се бави њих око 330.000, који имају у стајама око 436.000 крава. Креатори аграрне политике као да су заборавили да се рурални развој не односи само на пољопривреду, већ и на социокултурни развој села и заштиту животне средине.

На село се гледало из кабинета, без реалних теренских истраживања. Сељака једном убеђују да „баци што више ђубрива”, други пут да изврши комасацију, затим да сади ову или ону сорту. Држава сељаку треба да помаже континуирано. Проблеми морају системски да се реше, а уредбама само да се „гаси пожар”. Аграром и селима у Србији бави се више од 25 институција, али и поред низа обећања о бољитку, селу је све теже, а свако четврто нестаје!

За пола века на просторима некадашње СФРЈ из села у градове је прешло осам милиона људи! У Европи је за такав процес требало око 120 година. Tако су се стари из села готово неприметно преселили у градове: некад млади досељеници са села сада су остарели пензионери по градовима. Другим речима, потпуно је нормално да се број, размештај и структура сеоских насеља прилагоде савременим условима организације привреде и друштва, што подразумева и гашење и дислоцирање насеобина насталих у отоманско време по принципу „утећи у што већи крш и забит” ради опстанка.

Нажалост, произлази да је последњи озбиљан просторни планер у Србији био кнез Mилош, јер се још од тог времена до данас гашење или премештање села доживљава као највећи ударац на „традицију”. Tако се и долази до саме суштине демографског проблема одсечености села од градова. За спасавање села и Србије потребна је реиндустријализација и комбиновање традиционалног и модерног. Но, битка за села већ је изгубљена и сад је потребно водити борбу за опстанак варошица које нестају! Јер, у Србији годишње умре чак 40.000 житеља више него што се роди.

Шта нас очекује у будућности? У свету данас око 50 одсто укупног броја становника живи на селу. У Србији, у руралним подручјима се налази више од 40 одсто житеља. У условима данашње цивилизације, код нас и у свету, био би огроман ризик ако би се становништво концентрисало само у градовима. А то је случај данас у Србији, где нам трећина становништва живи у Београду и околини, па је потребно зауставити такав процес.

Резултати пописа у Србији:

* 7.163.034 становника, 2.487,886 домаћинстава.

* Ван градских средина живи 2.914.990 становника (40,5 одсто).

* Од 4.709 насеља – села, 1.200 је у фази нестајања, у 1.034 је мање од по 100 житеља.

Стање у селима:

* У 550 је мање од по 50 становника.

* У 86 одсто насеља смањује се број житеља.

* Око 50 насеља је празно, док још 85 има мање од по десет становника.

* У сеоским насељима има 50.000 празних кућа, а на још 150.000 пише да тренутно нико у њима не живи.

* У 500 села не постоји асфалтни пут ни веза са светом, у 400 села нема продавнице, пошту нема око 2.000 села, у 2.140 нема амбуланте!

* Више од 200 села су без иједног становника млађег од 20 година.

* Република Србија располаже са 5.097.000 хектара пољопривредних површина. Од тога су 4.224.000 хектара обрадиве површине. Према попису, обрађује се 3.355.859 хектара. Знатан део њива, око 860.000 хектара, у парлогу је. Просечна величина поседа по домаћинству износи 4,5 хектара, а учешће сточарства у укупној аграрној производњи износи око 35 одсто (у свету је то више од 60 одсто).

* У Србији се узгаја око 908.990 говеда, 3,4 милиона свиња, 1,783 милиона оваца, 235.576 коза, 26,6 милиона живине и постоји 673.651 пчелиње друштво. Газдинства поседују 408.734 трактора и око 25.000 комбајна. Mеханизација је стара око две и по деценије.

* Водни режим је повољан, али неискоришћен. Наводњава се до три одсто или до 100.000 хектара. У свету се наводњава 17 одсто површина.

* Осигурава се само осам одсто површина и имања.

* У пензиони фонд уплаћује 155.720 пољопривредника. Просечна пензија је 10.800 динара.

Члан Одбора за село САНУ

        = препоручено, Политика

Предраг Делибашић о књизи "Готово заборављена историја"

Власт не воли неподобне уметнике / Радмила Радосављевић | 12. јун 2016. 15:30 |Професор и редитељ Предраг Делибашић о књизи "Готово заборављена историја", сећањима на ране дане ју-филма...

Фото Алекса Станковић

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Кичицом овековечила праве хероине
• 
  Чаролије од дрвета браће Милосављевић

• Самостални уметници: Криви, иако без кривице
• Омогућите нам да се лечимо!
• Уз новац добили и наду

КО је била генерација која је са огромним ентузијазмом и идеалима 1946/1947. почела да ствара југословенски филм у још разрушеној земљи после Другог светског рата, како је изгледало бавити се "покретним сликама" у условима општег сиромаштва, са колико тешкоћа су се сусретале младе генерације аутора у епохи острашћеног и ригидног комунистичког система, како су уметници привођени на Голи оток...Одговоре на ова питања даје нам узбудљив филмски времеплов, у који нас уводи књига чувеног професора Предрага Делибашића "Готово заборављена историја". Изузетно документарно сведочанство о једном времену, са поднасловом "Сећања на ране дане југословенског филма", извод је из аутобиографије самог писца - Делибашић је забележио важне, али и трагичне догађаје о себи и личностима те епохе, партијске директиве, детаље који у нашој јавности до сада нису били познати, судбине које су лажно конструисане...

- Кад човек доживи моје године, а проживи све оно што сам ја доживео, онда понекад ни сам не верује да се све то заиста десило. А те успомене не дају мира - каже Делибашић.

Постоји још један разлог за ову књигу, како наводи наш познати редитељ и преводилац.

- Велика је "поплава" људи који причају и измишљају ствари које се никада нису догодиле. Имамо хиперпродукцију фељтона, књига, који немају документарне чињенице. А ми толико ствари, иначе, не знамо, оне ће заувек нестати, и са тим сазнањем сам правио ову књигу.

Међу многобројним личностима о којима Делибашић пише је Бошко Косановић, који је у време окупације свирао клавир на Калемегданској тераси. Био је скојевац, говорио је немачки, његов задатак је био да прислушкује немачке официре, а оженио се Јеврејком да би је спасао од логора. После рата био је иследник Озне у Сарајеву, саслушавао је усташе и злочинце из Јасеновца, а онда је отишао у филмске "воде".

ПОЛИЦИЈСКА ДРЖАВА- МИ данас о времену бивше Југославије често неправедно судимо и сећамо га се само по лепим стварима. А ми смо тада били полицијска држава, наш систем био је копија совјетске државне безбедности, зато су многи познати људи сматрали природним да сарађују са Удбом. Ретки су били они који то нису прихватили. После отпуштања са Голог отока, по процедури, и ја сам морао да потпишем да ћу сарађивати са полицијом. То ми је до данас остало као једна од највећих мора. Али, на сву срећу, успео сам да избегнем све задатке.

И сам Делибашић је као дечак, заједно са родитељима, имао страшно искуство са усташама у време НДХ. Али није га мимоишла ни голооточка судбина. Занимљиво је да је тек после 60 година сазнао да га је као "непријатеља" за Голи оток обележио чувени редитељ Вјекослав Афрић.

- Мој покојни колега, професор Дејан Косановић, који је био и неуморни трагач по архивима, дошао је до документа у коме се помиње да ме је денунцирао мој професор из Филмске школе Вјекослав Афрић. Мени је било невероватно то сазнање! Афрић, који је био веома сујетан, направио је списак својих "бунтовних" студената, међу којима сам био и ја.

Делибашић је на Голом отоку прошао страховита мучења, а из удбашког "летовалишта" отпуштен је захваљујући својој мајци - она је замолила Милована Ђиласа за његово помиловање. Тако у књизи, с једне стране, видимо уметнике који су страдали, јер нису хтели да буду у служби тадашњег режима, а с друге су они који су били функционери Удбе.

Делибашић ни данас не жели да открива сва имена филмских стваралаца који су своје колеге пријављивали полицији.

- Познајем човека који је организовао хајку на редитеља Александра Сашу Петровића, он га је послао и у затвор. Када је Саша Петровић умро, и када је објављена биографска књига о њему, тај човек је говорио на промоцији.

Своју књигу сећања Делибашић завршава чувеним "случајем" филма "Пластични Исус" и професором Дејаном Косановићем...

- Косановић је био мој пријатељ, и утолико је моја обавеза већа да га поменем. До филма "Пластични Исус" још увек сам гајио илузије да је у друштву некоме стало до истине. Под истином сам подразумевао факта, чињенице које се не могу демантовати. Али то нико тада није хтео да чује. На дипломски испит и филм Лазара Стојановића обрушила се цела политичка јавност.

Косановић је, по речима Делибашића, вишеструко био уплетен, јер је водио читав случај - био је Стојановићев професор на факултету, али је био и члан актива Градског комитета. Зато је Косановић ову аферу водио тако што је из ње изузео себе и свог асистента, који је био директор филма "Пластични Исус". А тај скандал требало је да послужи дисциплиновању и застрашивању потенцијалних уметника и храбромислећих стваралаца.

- Подела на "подобне" и "неподобне" ствараоце, нажалост, траје и данас. Ниједна власт, ни у једној земљи, не воли "непријатне" уметнике. Али то је код нас много присутније. Ја ћу са овог света отићи упитан и прилично песимистичан, јер овде одувек постоје људи који су непријатни за текућу политику, чија су сведочанства непожељна.

БОГАТА БИОГРАФИЈА

ПРЕДРАГ Делибашић (1928) дипломирао је филмску режију на Академији за позоришну уметност у Београду, и у Експерименталном центру за кинематографију у Риму. Познат је по документарцима "Паја Јовановић", "Велика иницијатива", "Траговима минулог Рима", "Један од многих", "Испит зрелости"..., као и по раду на многим домаћим и страним продукцијама. Био је професор на ФДУ, један од оснивача Италијанског института за културну иницијативу, и један од покретача и реализатора Лексикона филмске и ТВ праксе.

Издавач књиге "Готово заборављена историја" је Филмски центар Србије, предговор је написао Филип Давид, а рецензенти су др Милена Драгићевић Шешић и др Срђан Кнежевић.

Власт не воли неподобне уметнике

УСПОН И ПАД "САРТИДА"

Ђинпингу спремају дочек као некад Титу и Тачеровој Јелена Илић | 12. јун 2016. 07:41 | Коментара: 0 Железара Смедерево, која је кроз историју угостила многе државнике, припрема се за предстојећу посету председника НР Кине

Британска премијерка у посети Железари 1980. године

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Маршалу још стижу штафете
• 
  Титов живот је скраћен, закаснило се са његовим лечењем!

• Паничан страх од Јованкиних докумената
• Доланц раздвојио Јованку и Тита
• Представници Железаре у Кини

ЖЕЛЕЗАРА Смедерево грозничаво се припрема за велики дан - посету председника НР Кине Си Ђинпинга, која ће озваничити преузимање фабрике од стране кинеске компаније "Хестил". Ово ће, након више од три и по деценије, бити прва посета неког високог светског званичника. Последња таква посета била је посета "Челичне леди" Маргарет Тачер пре 36 година.Прва жена премијер Велике Британије, Маргарет Тачер, посетила је Железару 25. 9. 1980. године. Обишла је Хладну ваљаоницу, јер је у њој била уграђена опрема британске компаније "Дејви Лејви".

- Дочекали су је Светислав Радивојевић Цаце, генерални директор, Радош Гавриловић, председник општине, и мој стриц Бранимир Џамић, који је тада био директор Хладне ваљаонице - каже Лазар Џамић. - Стриц је са другим инжењерима 1978. године ишао у Шефилд у посету "Дејви Лејвију" око куповине и уградње њихове опреме, да би Тачер дошла две године касније.

Иначе, уградња британске опреме "Дејви Лејви" је представљала другу фазу изградње Хладне ваљаонице, јер је у првој фази била уграђена опрема из Источне Немачке.

Било је шала да посета смедеревској челичани има везе са премијеркиним каснијим надимком који је заслужила својим карактером током владавине Уједињеним Краљевством (1979-1990). "Челична леди" послужена је у ресторану друштвене исхране. На поклон је добила златну огрлицу и медаљон са Титовим ликом, коју је одмах ставила око врата. Добила је и албум са фотографијама о изградњи новог постројења. Чланови КУД "Меткос" поклонили су јој орхидеје.

Железару је посетио и белгијски краљ Бодуен 19. јуна 1973. године, обишао је Високу пећ, Топлу и Хладну ваљаоницу и Челичану, а домаћин му је био Драгослав Марковић, тадашњи председник Скупштине СР Србије.

- Немачки вицеканцелар и министар спољних послова Немачке, Ханс Дитрих Геншер, је посетио Железару 18. јула 1980. године, и тада је обишао Топлу ваљаоницу у којој је била уграђена немачка опрема - каже инжењер Никола Тасић Цале, пензионер железаре који је четири деценије учествовао у градњи фабрике

Тито је више пута долазио.

- Из Београда је са супругом Јованком новембра 1970. допутовао аутомобилом у пратњи Драгослава Драже Марковића, председника Скупштине Србије. Тада му је уручена Повеља почасног грађанина Смедерева. У Железари је обишао погон Механичке радионице и градилиште високе пећи. За госте је био приређен ручак у ресторану друштвене исхране - каже Ивица Стојић, аутор Енциклопедије града.

* Тито у разговору са руководством Железаре 1970. године

Историчари подсећају на стереотип да је, наводно, Тито, приликом једне посете питао: "Чега лијепог ви овдје највише производите?" "Грожђа, друже Тито", гласио је одговор. "А, гвожђа. Онда, дајте другови да се овдје направи железара". Ова згода је измишљена, али је понављана тако да се почело мислити да је истинита. Тито је свакако дао дозволу са градњу нове железаре у Радинцу. Када је ХПК преузео управљање фабриком, и директор Петер Камараш сетио се друга Тита.

- Држава која не производи челик утолико је слабија. Тито је знао зашто отвара Железару, а Влада Србије зна зашто жели да је сачува.

Кроз бруну историју, осим овога, остали су забележени и најзанимљиви пројекти, посебно у годинама санкција. Тако је, средином 1993, уз велику помпу, почела је производња шампињона у Топлој ваљаоници. Касније се у производњу печурака укључила и Хладна ваљаоница, а на крају и челичана.

Остало је забележено да је 1994. потписан уговор са смедеревским проналазачем Радишом Микићем званим Прока Проналазач. Уговор се односио на производњу "самоходног скејта", тајанствене справе која је, уз помоћ зупчаника и опруга, требало да представља револуцију у свету омладинског спорта и забаве.

Исте године оживео је пројекат "Гвозден", који се заснивао на преради отпадака од гвожђа у челик. Производња је почела јуна 1994. Отварању је присуствовао и Зоран Лилић, председник СРЈ. Иначе, Гвозден је био оклопни војник из времена Ђурђа Бранковића, а његова фигура је била постављена на улазу у фабрику.

* Јосип Броз Тито са супругом Јованком поред високих пећи

Ових дана, док се присећају важних посета и анегдота, сви су окренути предстојећој, свакако историјској посети председника Кине 18. јуна. Има треме, али и великих очекивања.

- Данима се фабрика дотерује. Чисти се, пере, фарба, сади цвеће. Спрема се ко некада за посете друга Тита - кроз шалу и осмех каже један радник.

Радници су свесни важности посете, колико и државници уговора са "Хестилом". О томе више од речи говори гест министра привреде Жељка Сертића, који је пољубио уговор. Премијеру Александру Вучићу је лакнуло те је најавио одмор након продаје Железаре, а иако не пије, тада је попио је ракију и наздравио са кинеским пријатељима.

УСПОН И ПАД "САРТИДА"

СРПСКО акционарско рударско-топионичко индустријско друштво - "Сартид", основано је 20. фебруара далеке 1913. као "мешовито" друштво мањинског српског и већинског капитала страних акционара. После Другог светског рата, 1946. капацитет Железаре порастао је на, до тада невероватних и рекордних 100.000 тона годишње!

Године 1962. донета је одлука о изградњи Нове железаре у Радинцу, а камен темељац положен је 1964. Пројектован капацитет износио је 1,4 милиона тона. У периоду од 2006. до 2008. производња се први пут приближила пројектованом капацитету Железаре од 2,2 милиона тона челика годишње, али он није достигнут. Најбоља година у историји била је 2007.

КИНЕЗИ КУПИЛИ СВУ ИМОВИНУ

"ЈУ-Ес стил" је купио "Сартид а. д." у стечају 2003. године за 23 милиона долара. Железара Смедерево са погонима у Шапцу и Кучеву у власништву је Владе Републике Србије од јануара 2012. године, након што ју је откупила за долар. Почетком марта 2015. године одлучено је да се ангажује професионални менаџмент како би се помогао даљи опстанак и рад Железаре у Смедереву.

Кинези су за 46 милиона долара купили 98 имовинских целина, сву покретну и непокрену имовину фабрике. Половину уговора од близу 1.200 страница на три језика српском, енглеском и кинеском чини набрајање имовине. Кинези су купили око 500 хектара земље на којој се налазе погони и Луку Смедерево.

Mariza - Beijo de Saudade

Tribal peoples simple free life in Africa

МАУТХАУЗЕН – СТРАТИШТЕ У ОБА СВЕТСКА РАТА

Живи костури: прокуване коре кромпира и 150 грама хлеба били су дневно следовање хране (Фото Ј. Чалија)

Од нашег специјалног извештача

Линц/Маутхаузен – Власник куће пред којом смо се паркирали брижљиво је одабрао мушкатле за гредицу под својим прозором: поређао их је у валеру од интензивно црвене до бледо розе. И његове комшије из лепих, невеликих кућа са фасадама у пастелним бојама имају вртове са густим, смарагдно-зеленим живим оградама правих линија, лепо уређене травњаке, цватове љубичастог јоргована, шармантне жуте цветиће „дан и ноћ“. Могло би то глатко бити слика на разгледници са натписом „Поздрав из Аустрије“, али Ебензе то није. Као што ни Маутхаузен после Другог светског рата више није само тихо сеоце на обали Дунава, како су га видели путописци из неких предратних времена.

Градећи тунеле за потребе нацистичке ратне индустрије, последњих месеци рата дневно је страдало по 350 логораша
(Фото Ј. Чалија)

Ебензе је био подручни логор у систему концентрационог логора Маутхаузен, једном од најсуровијих где су несрећни интернирци током Другог светског рата били одвођени. Ту где су данас куће са брижљиво уређеним двориштима биле су бараке за логораше, ограђене бодљикавом жицом и чуване са високих стражарских кућица. Одатле, неколико стотина метара даље, заточеници логора Ебензе одвођени су у стрме планине где су копали тунеле за потребе нацистичке војне индустрије, чије су фабрике стално биле на нишанима савезничких бомбардера. Само један од тих тунела је отворен за посете, остали се, како сазнајемо, и даље користе, неки и за војне потребе. Онај који се може видети запрепашћује својом величином. Са бетонским сводом и зидовима од цигала, висок 15 и широк око 20 метара, импозантношћу делује неспојиво са фотографијом својих градитеља: живих костура ошишаних до главе, у танким, прљавим дроњцима. Храњених прокуваним корама од кромпира и са 150 грама хлеба дневно. Последњих месеци рата умирало је и до 350 људи дневно, а нацисти су довлачили нове и нове несрећнике у Ебензе, да граде монументалну подземну фабрику наоружања.

Тешко је проценити да ли страшнији утисак оставља све оно што се данас може видети у Ебензеу или чињеница да он чак и није био најсуровији подручни логор Маутхаузена. Један је био још стравичнији – Гузен. Оформљен 1940. године, да служи као погонско гориво рата, као фабрика за производњу наоружања. Његови заточеници ископали су чак седам км подземних тунела. Као и у Ебензеу, радили су најпримитвнијим алаткама и врло брзо би страдали. У Гузену се налазио и крематоријум: ту је спаљено око 37.000 људи. Радно способни били су средство рата, предмет  бесмислених иживљавања и тортуре, истребљења. И не само то. Коришћени су и у „научне сврхе“. На десетак км од Маутхаузена, у Алковену, у ренесансном дворцу Хартхајм, обављали су се медицински експерименти на логорашима Маутхаузена. Нацистички лекари вежбали су на њима операције, испробавали нове лекове, тестирали колико могу да издрже у леденој води... У том дворцу ужаса експериментисало се са начинима убијања, са гасним коморама и крематоријумима. Била је то лабораторија нацистичке фабрике смрти. Прве жртве били су они који су проглашени за радно неспособне. Четвороспратни дворац Хартхајм био је Завод за умоболне који су нацисти претворили у један од шест такозваних Завода за еутаназију и газирање. По броју уморених, око 30.000, Хартхајм је био на првом месту. Имао је четири крематоријумске пећи и гасне коморе. Еутаназија је спровођена са језивом педантеријом. Прорачунато је колико ће држава за десет година елиминисањем „радно неспособних“ уштедети новца на храни. Документ са тим прорачуном са бројком 885.439.800 рајхс марака искуцаном црвеном бојом део је сталне поставке меморијалног центра Хартхајм. Одмах испод њега, налази се други документ: табела „уштеде” у намирницама: кромпиру, шећеру, сланини, путеру...

Ниједан од ова три подручна логора Маутхаузена, ни робовски рад и копање тунела у Ебензеу, ни крематоријум у Гузену, ни медицински експерименти у Хартхајму, нису заобишли људе са ових простора. О томе сведоче и спомен-плоче сваком од њих. У Ебензеу, осим централног споменика који је жртвама логора подигла СФР Југославија, на зиду где су плоче које су потомци, Италијани, Јевреји, Пољаци, Шпанци, подизали својим страдалим прецима налази се и плочица од белог мермера. На њој је слика мушкарца са шајкачом. Поред ње пише: Душан Кривокапић (1900-1945) и логорашки број 29692. У Гузену, у ограђеном простору где се налази крематоријум, на једном од зидова слична бела мермерна табла. Михајловић П. Живојин (1910-1944) Винарце- Лесковац Југославија, пише на њој. И фотографија човека усликана из полупрофила, у оделу и са краватом. „Својим друговима умореним у дворцу Хартхајм Бивши интернирци КЛ Маутхаузен из Југославије” уклесано је великим црним словима на табли у приземљу дворца Хартхајм.

Уобичајена је фраза да ови страшни простори данас опомињу и упозоравају да се ужаси који су се ту догодили никада не понове. Друга фраза – да живот тече даље – добија потврду одмах иза зидина меморијалног комплекса у Ебензеу, у лепо уређеним кућама пастелних боја....

          = Препоручени чланак, видети више: Јелена Чалијапонедељак, 23.05.2016. у 08:05  (Политика)

_____________ из коментара уз овај чланак:

Dejan Ristic KGпре 3 сата

Nemacka je kulturna nacija??? ... ceo zapad je takav. Zanimljivo je da su svi genocidi sprovedeni od strane zapadnih,katolickih, naroda (plus Turci i Japanci),a da nikada zrtve genocida nisu bili narodi sa zapada. I mi njima dozvoljavamo da nam drze lekcije...

Одговори | Препоручујем 3

Леон Давидовичпре 42 минута

Трећи Рајх није био само католички већ једнако и протестантски. У прошлости у доба верских ратова европски народи су и те како уништавали једни друге и број становника у тим верским ратовима драстично се смањио. Нацистичка идеологија Адолфа Хитлера није имала верску основу. Верску основу је добрим делом имала усташка идеологија Анте Павелића зато их је Ерве Лоријер с правом назвао "Убице у Божије име"....